УВОД / Благоје СВРКОТА

Књига која је пред вама прича је о једном великом сликарском делу и једном успешном животном путу.

О Иванки Јовановић пишу и говоре историчари уметности, ликовни критичари,  професори, сликари.

Ту су беседе са отварања изложби, искре настале у сусретима са њом и њеним живописним платнима.

Репродукције су, као документ лепоте и моћи сликарског стваралаштва,  срце ове књиге.

„Све моје слике живе, имају душу, а радим их с великом љубављу.

 На сваком мом платну је природа, ту су жива бића, ту су људи, животиње, птице,  трава, цвеће, шума, вода.

На свакој је и наша црква”.

Зато њена платна зраче искреношћу, истрајношћу, жељом да се у видљиво претвори  виђење живота.

Слике су јој резултат љубави, али и великог рада, огромног напора да се савлада свака појединост.

Сликама исказује приче свог сна.

Свежим бојама слика чаробну лепоту сва четири годишња доба и салаше, привлачност природе и животиње у њој, сеоске послове и орача и косца и убрађене сељанке.

Слика „Повратак с јутрења“ заискри према чувеној причи Лазе Лазаревића.

Историјске композиције су јој снажне и у детаљима потресне, као трајни сведоци историјских дешавања.

Она је по своме делу у самом врху не само српске наиве.

У сваком погледу упоредо са великанима Генералићем, Рабузином, Хегедушићем, Брашићем, Секулићем, Халуповом и Стојковом.

Слике су јој у познатим галеријама, у великим и малим приватним колекцијама, код заљубљеника у  најлепше пејсаже мајчице Земље.

Била је у Минхену, Паризу, Москви, Бечу, Фиренци, Торонту, Милану, Риму, Лондону…

Била је у Београду, Опатији, Скопљу, Подгорици, Колашину, Апатину, Карађорђевој Тополи, Звечану, Суботици…

Излагала је на преко двеста самосталних и на толико, а вероватно и много више, колективних изложби у земљи и свету, учествовала на небројено сликарских колонија.

Има је у енциклопедијама сликарства, у књигама „Самоуки ликовни уметници у Србији“ Мирославе Бошковић и Милице Маширевић (Торино, 1977) и Мали лексикон сликара и вајара „Наива у Југославији“ Косте Димитријевића (БИГЗ, Београд, 1979), у Монографији Галерије у Светозареву (1979) и књизи  „Пастир тражи дио неба“ Милице Косенко Маширевић (Драганић, Београд, 2000), у  многим календарима и алманасима.

На десетине рукописа у новинама и часописима (Политика, Вечерње новости, Дневник, Дани, Побједа, Арена, Нова Македонија,  Мађар Со,  Практична жена, Вива, Нови лист, Суботичке новине,  Сомборске новине…) и електронским медијима објављено је о знаменитој уметници из Сомбора и њеним увек веома запаженим изложбама и очаравајућим сликама.

Лепи каталози су посебна прича.

Биографски роман „Уметница чистог срца“ писца бестселера Наде Маринковић је о Иванки Јовановић.

Добила је Златну плакету града Београда за животно дело.

Док смо сачињавали ову књигу добрих мисли јој није фалило, реминесценције су исијавале, сликарска енергија се преносила у нова дела великог формата - у „Рај“, у „Куда иду дивље свиње“, у “Зимску хармонију”, у „Богородица са Исусом на острву“ и још десетак слика, жива сећања на људе и догађаје ројила су се без престанка, њена велика доброта увек и једино је избијала у врх успомена.

Почела је да слика 1968, да би све кренуло 1973. изложбама у Италији и Западној Немачкој.

Тиме је зачет њен велики препород.

„Док се нисам пронашла у сликарству, док нисам стигла до њега, живела сам у неком ишчекивању, као да је у мени била нека болест, а ја нисам успевала да је одредим, зато нисам могла ни да је лечим, мучиле смо се узајамно… Увек сам нешто радила, и увек пуним замахом, но,  макар колико се исцрпљивала, у мени је била нека мала празнина, нешто што је вапијуће звало и на шта нисам умела да се одазовем… када сам сасвим случајно – причала сам то све – из неког назови пркоса одлучила да сликам – све се решило; као да је неки лед у мени попуцао, напон који ме је распињао, гушио – нагло је попустио, потекла сам чило и слободно као река низ планину”.

Радо и до најситнијих детаља сећа се сусрета, изложби, виђења.

Исповести су јој драге и драгоцене, наоко једноставне, а китњасте, нежне и упечатљиве.

Обожава чињенице, истину и само истину.

Радост је лепота живљења, радост је стил Иванкин.

Она снажно подражава природу.

Живот схвата као божански дар неба и земље.

Њена моћна платна „Косовска мајка“, „Косовски рањеници“, „Косовка девојка“, „Сеоба Србаља“, „Устанак у Србији“, “Српкињица”, “Мајка Србија”, „Избеглице“ су драгоцена и узвишена и по уметничком и по емотивном критеријуму.

Историја нам се, на нашу велику жалост и патњу,  понавља.

Слика „Избеглице“ је не само велико ликовно платно, већ и велика слика о трагичној судбини Срба.

У овој књизи су рукописи проф. др Лазара Трифуновића (“Приликом првог сусрета: - Зашто кријете ово благо?... Сада је наива на високој цени, а ова ваша платна нису комерцијална, срце живота куца у њима. На светлост са овим сликама“); Зорана М. Мандића („Она је насликала својеврсну фрескну похвалу, песници би рекли оду, животу и природи. Њене слике су сентиментално обојене, готово поетски меке, тихе и сетне“); Драгиње Кујовић („Осећај треперења атмосфере постигнут је бојом и светлошћу“); Љиљане Стојановић („Свака слика натопљена је растињем, дрвећем, цвећем, које израста до изнад природних размера у симбол живота“); Зорке Радојковић („Она зналачки зна да дочара атмосферу“); Наде Маринковић („Посматрајући Иванкина платна, унети у њих, осетићемо по утиску који остављају, да су то у ствари, исповести сликарке, монолог уметника са самим собом... Иванка Јовановић успела је, чини нам се, да на својим сликама исприча све о себи; њена платна одишу искреношћу, истрајношћу да се у видљиво претвори једно виђење живота и ко зна колико снова.“); Милице Маширевић („Љубав и срећу налазимо у романтичном јединству птица и цвећа“); Мирославе Ђурчић („Ово су идиле, основе човекове егзистенције“); Агоштона Рендекија („Свака слика садржи у себи неку живост, семе које се само прима и пушта корене“); проф. др Јелене Косановић („Њене слике побуђују благотворну смиреност која преплављује нашу душу… Њене слике сведоче о животу, пониклом у једној традицији с богатом митологијом, дугим историјским памћењем и усменим предањем“); Ибре Харашлића („Слике јој потврђују јаку уметничку индивидуу“).

Иванка о себи говори у упечатљивој исповести “Живот је такав”, коју сам записао новембра-децембра 2004. године („Не осећам се славном, али сам поносна на ово што радим, што сам постигла. Почела сам сликати у педесетој, жао ми је што то није било раније. Али, живот је такав, судбина“).

У поглављу Рекли су налазе се мисли о Иванки Јовановић од Волфганга фон Вебера, Јосипа Сикингера, др Франка Грека, др Ј. Јобста, Радосава Јанићијевића, Леонида Владимировича Волкова,  др Жужане Егри, Слободана Ристића, Надежде Бугарски Сарић, Бранка Свилара, Владимира Амиџића и Љиљане Грубјешић. 

Radost stvaranja U svom ateljeu 19.04.2005.

Ту је 101 репродукција, ту су драгоцене фотографије, ту је само делимични регистар самосталних и колективних изложби „широм Земљиног шара“ ( „Нисам сачувала многе податке, нисам водила нити су ми водили то књиговодство, нисам мисила да ће ми све то баш једном тако затребати, а ево… Снашли смо се некако, бар за добар број изложби и за остало, исто... Мислила сам тада како да направим добре слике и ако могу да их  продам, а многе сам продала, и то добро, а не како да водим евиденцију, белешке…“).

Ово је монографија о знаменитој Сомборки Иванки Јовановић, која у наивној уметности смело и уметнички зрело тумачи овоземаљски видљиви и невидљиви свет и неумитну пролазност коју дарује  време.

Она обожава природу. На њеним сликама нема отуђености. Присутни су Човек и Живот и - Лепота као плод истрајавања путника Нојеве барке.

На њеним платнима пулсира историјско сећање са ожиљцима жучи и искреним порукама наде.

На њеним платнима исијавају и осмех и срећа и вера да су вечна само добра дела.

Иванка Јовановић као класик наиве исказује стваралачку магију у откривању велике моћи сликарских тајни, које се преплићу са небеским чаролијама музике и опојним чарима поезије.