Уредници / Бела Тукадруз

Уреднике су углавном, доводили, постављали. У читавом послератном периоду у свим релевантнијим државним издавачким предузећима. Заштићени ауторитетом  невидљиве моћи из таме, не својим књижевним ауторитетом, уредници су постали прилично моћан фактор у књижевном животу - све до седамдесетих година минулог века, саучесници ако не и творци погубне књижевне политике, фини челик једноумља. Неки уредници су временом постали неприкосновени. Заштићени високим кинеским бирократским зидом они су гледали своја посла, објављивали рукописе добре и лоше, а најбоље - давили као мачиће у лавору. Тај бетон нико овде не разбија. Врло често, уредници су подметали под видом оригиналних рукописа кукавичја јаја. Фаворизовали своје пријатеље, или пријатеље својих пријатеља. Редовно су одбијали вредне рукописе који су због нечег изгледали сумњиви. И тако је то "текло" деценијама. Формирала се књижевна бирократија, официјализам, полтронерија. Уредници су деловали, као пипци моћних тајних служби, далеко од очију јавности. - Већина писаца се либила (зар то не траје и данас?) да изнесе на видело своја искуства са уредницима. Београдски уредници иако наизглед различити били су једнобразни и повезани . Није прегруб израз - као црева. Уредници једне издавачке куће штампају дела уредника друге издавачке куће, и тако се стварају тзв. "књижевне величине". Уредници се нису либили да своје осредње рукописе штампају у кућама у којима су радили, док су у исто време рукописи прихваћени за штампање чекали у реду! Неким рукописима је суђено било да одлеже у уредничким фиокама и орманима на недоређено време. Међу уредницима је било и оних који нису били на нивоу књижевне професије, који су у књижевност залутали. Идеалних уредника није било. Зато што о уредницима нема реалних текстова, истинитих, не треба гајити о њима илузије. Они који би могли да о њима изнесу на видело истину, или су помрли, или купљени јефтино, или су обичне српске кукавице...  (Из необјављених бележака, писаних деведесетих година минулог века)...