 |
| Један од знакова препознавања: ЗАВЕТИНЕ... |
_____________________________________________Обрен Ристић
Књажевац
НА ПУТУ, ВЕЛИКИ ВАШАР
На дан Светог Илије сваке године
велики вашар вртешке разне игре
и забава а циркус без дневног реда
непрестано упркос упозорењима
интелектуалаца шарене шатре низ
улицу кловнови пресушили реку жабе
крекећу мађионочари уметнички
збуњено посматрају сцену помешаних
улога како ће пред газду шта
публици рећи у међувремену шта
мајмунима и лавовима како ће песници
ово одсањати шта ће словослагачи
шта критичари писати шта ће учитељица
рећи а шта унуци дедовима како ће
се девојке чедне у овоме снаћи на
путу за Сврљиг у предвечерје једно
снег пада пишем ову песму која
од мене упорно бежи измиче књизи
__________________________________Татјана Дебељачки
Ужице
КЊИГА КОЈА ГОВОРИ
Желела бих да напишем књигу која говори.
Мојим речима, мојим гласом.
Из књиге би допирала музика,
Звуци вечере, позив малих груди на ноћење.
Нечији осмех, прекрасан сигурно, подругљив можда.
У овом погрешном веку.
Време ми уништава корице.
Књига је срце без оклопа,
Склона трзајима, крхка и непредвидљива.
Ко зна колико би деце носило мој лик
Само да могу, само да смем
корак у искорак да претворим.
Цвет сам на неприступачној падини.
С оне стране свих жеља.
Не можемо убити животиње у нама.
Очи се рађају са благошћу милостиње божије.
Најлепше ствари чине се тихо.
Кад бисмо хтели, могли би и Светим стазама.
Али немам више празних страница.
Таква је моја књига.
________________________________________Саша Јеленковић
Зајечар
ПРЕДЕЛИ СЛАБО ОСВЕТЉЕНИ
Сада сам ту, међу вама, они који ме не виде
чују пуцкетање мојих прстију, они који ме не чују,
виде како низ платно клизне цинобер на зрно грожђа.
Треба бринути шта смо пропустили јурећи у заносу,
без прорачуна, само с мрвицама храбрости,
неоптерећени извештајима из предела слабо осветљених.
ЕЛЕГАНТНИ ТРГОВЦИ И ДИСКРЕТНИ ГРАВЕРИ
Продавали су ме на свакој раскрсници,
као да тргују пергаментом, шминком,
кавијаром, жицама за лауту,
прашком против свраба –
сваком су ме залуднику показали.
И живи онда понуђен, а неплаћен,
откупљен и непреузет.
Тако је кад не знаш своје место.
________________________________Зорица Сентић
Кан
СТРАНА
имао је срце насликано на лицу
плео је ноте врховима својих прстију
музику у дубинама очију
на његовим уснама спавали су плави пољупци
окретао је стране
човек без година
једне ноћи прокрстарила сам његовим осмехом
сад проводим ноћи у писању и сањарењу
не могу више ни да спавам
он можда никада неће прочитати
морам да окренем страну
______________________________________ИЗВОРНИК 2012 Смедеревска Паланка 2012.
После прва два ''Изворника'' која су имала исту концепцију представљања радова
чији су аутори чланови Књижевног клуба ''21'' из Смедеревске Паланке, пред нама је трећи, који нам доноси нешто измењен приступ овом зборнику.
Оно што примећујемо у првом делу збирке,
Dva meseca nakon što je završen građanski rat u Libiji, radnici iz Srbije ponovo se vraćaju u tu zemlju. Led su probili medicinari, sedmoro lekara i tehničara, koji su put Tripolija krenuli pre mesec dana. Druga grupa medicinskih radnika, njih osmoro iz Beograda, Valjeva i Ćuprije, u glavni grad Libije putuje već sledeće nedelje.
