На пола пута Бања Лука – Добој са сјеверне стране планине Борја, смјештен је овај средњовјековни српски православни манастир Липље. Са овог пута манастиру се скреће код аутобуске станице Клупе (10 км). Иначе, манастир је смјештен на питомој заравни ушћа потока Млијечнице у ријечицу Бистрицу и ово је најшири дио уске планинске котлине која се формирала уз ток Бистрице. Према живом народном предању манастир је задужбина Светог Саве, па је код предпоследње обнове (1867/1879) г. на западном порталу као вријеме постанка наведена 1219. година.
Сам назив “Липље“, се помиње већ 1273. год., али изричито као манастир, према засада познатим историјским изворима, помиње се тек крајем петнаестог вијека у Крушевском поменику (поменик манастира Добруна код Вишеграда). Оно што је данас јасно и према тврдњи преподобног Јустина Ћелијског, манастир је задужбина краља Драгутина са краја тринаестог (13.) вијека, иако је вјероватно и он саграђен на темељима неке старе цркве. Били како било знамо да је манастир првобитно био посвећен светом Николи, али је послије поменуте обнове у деветнаестом вијеку освећен у част Благовештења Пресвете Богородице.
Сам манастир Липље је изузетно елегантна црквена грађевина, која спада у ред већих средњовјековних сакралних објеката и свакако највиших (око 20 м.) сразмјерно величини. О томе свједоче и друге манастирске грађевине: стари конак који је постојао са западне стране цркве, трпезарија са јужне стране, воденица и ступа за сукно на потоку Млијечница, као и економске зграде на Појатинама.
Према предању и оскудним записима манастир је имао велике шумске површине и пашњаке на планини Борја са бројном ситном и крупном стоком, гдје и данас постоје локалитети са називима: Солила, Појила, Планиште… што подсјећа на интезивно планинско сточарење.
Зиратни земљишни посјед – манастирска житница, налазио се на подручју данашњег Прњавора, нашто недвосмислено указује и назив касније образованог градског насеља. Ријечице Бистрица и Укрина биле су природна комуникација између манастира и његовог посједа.
У непосредној околини манастира бројни су локалитети који свједоче о живој дјелатности и другој присутности манастира на овом простору. Ту су поред Појатина, извор Калуђерац, два Рибњака, храстова шума – Калуђерски мајдан, Калуђерска лука и др. Очигледно манастир је имао поред бројних грађевинских објеката и солидан земљишни посјед у шуми, пашњацима и обрадивој земљи.
Будући економски обезбјеђен манастир је имао бројно монашко братство што му је омогућивало свестрану духовну, културну и просвјетну дјелатност. Манастирска црква је била живописана фрескама прворазредног квалитета у самом манастиру је већ од самог оснивања радила преписивачка радионица у којој су преписиване књиге за потребе манастира, али и ширег црквеног подручја. У рукописном минеју манастира Ораховице у Славонији наводи се да је књига написана 1612. године у манастиру светог Николе у Липљу за вријеме дабарског (босанског) митрополита Теодора и игумана липљанског Христофора, као и при старцу (духовнику) Герасиму, а написана је руком монаха Данила.
Ако се у прва три вјека до шеснаестог вијека у манастиру Липљу живјело пуним замахом духовног живота, седамнаести вијек липљански љетописац назива “нужним и прискорбним“. Турско ропство и општа несигурност већ су увелико владали, па се ипак и тада живјело. У манастирском Псалтиру из 1570. године, штампаном у Венецији, налазимо податке о рукоположењу два манастирска сабрата у чин “попа“ тј. јеромонаха: Илије 1576. и Симеона 1616. године.
Године 1615. манастир доживљава праву катастрофу. “Године 7123. (1615)… надође поплава и обузе порту, разори цркву и конак, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица…“ Детаљније податке о овој трагедији преписивач монах Данило не даје, а сам владика Јефрем пише: “ О овом догађају слушао сам од старијих мјештана у нешто различитим верзијама што је и разумљиво. Из разговора са проф. Светозаром Душанићем, директором Патријаршијског музеја у Београду и великим познаваоцем наше средњовековне историје, иначе родом из Прибинића, сазнао сам неке нове податке и биљежим његово еминентно сазнање о овом догађају. “Догађај је без сумње тачан, али се не односи на сам манастир већ на манастирски метох који се налазио у кањону Бистрице испод засеока Јотановићи. До трагедије је дошло када се послије дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим притиском вјештачке акумулације воде попустила и нагли талас висок неколико метара однио је метох, углавном грађен од дрвета, заједно са монасима и ђацима.“
Ова интерпретација догађаја је врло реална и она нам открива податак да је у поплавом разрушеном метоху било 17 монаха и ђака, што је прилично велики број, ако се има у виду, да је у самом манастиру морао бити знатно већи број монаха. Очигледно да је манастирско братство било бројно и поред послова у манастиру обављало је и парохијску службу на ширем црквеном подручју. Дароносица јеромонаха Висариона откривена је у Вијачанима, а други липљански јеромонах хаџи Христофор Липљан налазио се 1681. год. на служби пароха при старој цркви у Сарајеву. Занимљиво је, да је поменути јеромонах хаџија тј. поклоник Гроба Господњег у Јерусалиму, што је за то вријеме овакво путовање било веома тешко, ризично и врло скупо.
У седамнаестом вијеку економска моћ и слава прошлих вјекова манастира Липља полако тамни, да би већ крајем истог вијека доживио пуно запустјење за скоро три наредна вијека. Најиме крај седамнаестог вијека означен ја Аустро – турским ратом у коме су Турци поражени, а над поробљеним хришћанским становништвом и његовим светињама вршен је нечувени терор и разарање. Липљански љетописац биљежи: “у та времена манастири многи опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агарјанских синова. И тада манастир Ступље и Липље сагоре и опусти сасвим.“ Овај запис сачуван је у рукописној књизи донесеној из Липља у манастир Ораховицу у Славонији куда су избјегли липљански калуђери носећи са собом само нешто ствари и књига. Ово запустјење манастира и бјежање калуђера догодило се 1696. године. Липљански монаси су чекали повољније вријеме да се врате и обнове свој манастир, али га нису дочекали. Помрли су као избјеглице у туђем свијету, а само понека књига сачувана до нашег времена свједочи о њима и њиховој трагедији.
Те кобне 1696. године манастир је опљачкан и сагорео, оловни покров са купола је однешен, а све остало што је могло изгорети спаљено је. Остали су само голи зидови, који су за два вијека, колико је манастир био без крова потпуно остао без фресака, свод у припрати храма је пао, думе обрушене, а из храма порасло је дрво које је разарало већ и онако огољеле зидове. Од других манастирских зграда остали су до почетка овог вијека само рушевине каменог конака који се налазио са западне стране цркве. Рушевине осталих грађевина само су се могле назрети. Мисао о обнови манастира живјела је у народу од времена његовог рушења. Народно предање каже да су на приједлог избјеглих калуђера мјештани села Липља одмах након рушења понудили султану стотину волова и стотину овнова за дозволу да се манастир обнови и калуђерима дозволи повратак. Турци су наводно ову понуду прихватили под условом да се посао на обнови обави за три дана, што наравно није било могуће. Ова идеја обнове се остварује тек пред крај турске владавине. Ферман (дозвола) за обнову добијена је 15. августа 1858. године, а радови су завршени тек 1879. и коштали су 1700 дуката. Обновом су руководили свештеници Коста Душанић, Илија Вуковић и Ристо Јунгић са народом. Од ово доба манастир је мирска (парохијска) црква, а 1922. године, са западне стране дозидан је масивни камени звоник који ни стилски ни временски није одговарао старој грађевини.
Године 1965. је у Липљу поново након 270 година, упаљено кандило монашког општежића. За в.д. настојатеља постављен је јеромонах Јустин Пантић, а 1967. године у обновљеном манастиру обављено је прво монашење. Замонашен је монах Јефрем (Милутиновић) данашњи епископ бањалучки и од тада Липље полако почиње свој духовни и материјални раст.
= извор: Српска православна црква Парохија Св. Димитрије Солунски - Кристијансанд, Краљевина Норвешка
