СРОДНЕ ВЕСТИ

          ТАМО где не могу ни трактор ни багер, могу товарни коњи. Омалени, али издржљиви. Њихов власник Љубомир Петровић из Републике Српске обезбеђује огрев "за пола Шумадије", али и егзистенцију за рабаџије и већину углавном старачких домаћинстава у брдовитом селу Дулене код Крагујевца. Греју градове, овом помало замрлом селу "подгревају" наду.
          Љубомир, родом из Сребренице, прича да се већ одомаћио у Шумадији и заједно са још двојицом колега месеце проводи у најзабитијим деловима Црног врха и Гледићких планина.
          - Сечемо, меримо и доносимо дрва до центра села одакле их преузимају накупци, или други који огревом снабдевају Крагујевац, Рековац, Јагодину - прича Петровић, кога у овом селу зову Бата враголан. Раде од ране јесени па до великих снегова. Дневно извуку од петнаест до двадесет метара дрва.

          Приколица са огревом спремна за купце у Крагујевцу


          Имају шест коња који, у колони, један за другим, носе тешке товаре дрва из шумских гудура до центра села. Ту стрпљиво чекају да им газда скине терет и истовари дрва. Онда, опет назад.
          - Знају пут, паметне су то и издржљиве животиње. Није им потребан водич - хвали своје "помоћнике" Љубомир Петровић.
          ШКОЛА ПРАЗНА ТРИ ДЕЦЕНИЈЕУ ОВОМ селу постоји зграда основне школе, али учионице су празне већ три деценије. У селу има само шесторо деце школског узраста која путују у суседна села - Велике Пчелице и Горњу Сабанту. Некада је у Дуленима живело готово две хиљаде људи, а тренутно их је тек нешто више од 150.
          Старина Крстивоје Марковић (76) прича да од овог посла живи већина, углавном старачких домаћинстава у овом селу.
          - Омладине мало. Нашег пријатеља из Сребренице зовемо Бата враголан, весео је и увек спреман да помогне. Увече знамо да организујемо и дружења, иако већ раном зором морају да буду у шуми - каже Крстивоје.
          Тежак је то посао, рударски, причају мештани. Извлаче дрва из урвина где машина никако да допре, а и човек тешко. За метар дрва добију од десет до дванаест евра. Онда у село стижу накупци, па купују по двадесетак евра. Ту је део зараде власника шуме. На пијацама у Крагујевцу цена је већ од 35 до 40 евра.
          - Задовољни смо, зараде они, зарадимо и ми, свима добро. Попијемо понеку испред сеоске продавнице - каже Радослав Агатоновић (51), бивши радник "Заставе", сада, како каже, "пензионер на чекању".
          Ту у центру села, где је у близини и дом културе који не ради, одвија се комплетан друштвени живот. Мештани наоко нехајно причају да је битно да се нешто дешава па како-тако. Циљ је да се масовније врате млади, село би, верују, брзо живнуло. Засад остаје само нада и тежачке приче из планинских гудура у борби за зараду и огрев.