Zapis nebeskog paora banatskog
 |
| 71.Misljenovac, danas. 19. decembar 2011. - 109 odabranih fotografija. Fotodokumentacija "Zavetina" |
Tu više ništa ne raste, ni đul, ni
perunika, ni štirak, ni slez, ni bagrenac , ni ševar, ni popanac, ni
palamida.Nema ni prošća, ni drota,
ni letava, nema ništa
da štogod ograđiva. Ko neka rupa
il zemljana fleka , krtog i od zjapa
metež,netravno, bezdlako, neosunčano, rosom i kišom nepoškropljeno, neprohodno
i neopisivo - prašak skuvan u gustu
senku,krastava kućica otkopana da getner
zapamti odakle je niko vreli vior.
A onda se to ovako desilo prošli su Čobanovi kolima, s dva
mrkova upregnutai s dva vezana ždrebeta
treću duž i tamo di s jedne strane počinje Čikucko jasenje a sa druge strane stara jama od Mirkove
cigljane, odjedared je, ko dugačka, istegljena čigra il ko zavukano vreteno iz nekog vagaša, tu oma ispred rude i konja, iskočilo to.Ličilo
je na neki šiljatiu žbun, al sav
od praška, lišća i travuljine, okrećo se brzo ko suknja u čardašu, i rasto je,
teglio se, gore, gore, i sve višlje i višlje.U jedan ma ličilo je na
stablo bez krošnje ali ukrug tako zavukano
ko da će uzemlju ući, zavrćeno ko zabodeno,
Konji se uzbečili, kočijaš i čeljad skamenili, jedna strana kola, lotre
i dva točka s one strane di je rupa od stare
cigljane sklizla je preko ivice i
busenja, srušila, samo se od pokidane
glinene ivice podigo žuti oblak.Da su zenice, semenke od ledenice i da su ti
što su preživili i sve to najbolje vidli to uglavu strahom zaledili i
sačuvali i onda dok bi drugom pričali,u
beli duvar il beli šaršav gledali cela
bi se zgoda-nezgoda jasno videla ko ona fleka kad se istope višnje iz ladnjaka,
vidne a neslatke, nikakve...
A celi je dan bio taki , tesan, ko
politirani šifonjer, onaj di je nabijeno i oprano i neoprano, i zakopčano i
ispeglano , i sapunjano i oznojano i
čičak i lavanda . Dahom, ne moš
proći, okom se na vrelinu satreš i na kolutanje i samo je
još taj vetroviti žarač falio iz zemlje
da se uzbeči i eto ti nesreće.Tako štogod i tome nalik, može se tamo, doleko, namore viditi, i zove
se čempres ali tamo ne koluta i ne
okreće se već se zeleni i miriše.
Glavnom, to se tako okončalo, ako već
nema više krajeva, što niko od
čeljadi, niko od ljudi strado nije, samo konji, samo jedan mrkov i samo
jedno ždrebe. Samo!? I tu si i’ na oto
nemesto di sam kazo , da ništa ne raste, ninašta ne liči, ništa ne ograđiva i nikom više nije blizu, romi Landi i
Baleja saranili.
Kad se na Veliku Gospojinu udavala Zorka
‘potekarka, ona je, ko da je mozi, tako kad je naulicu izvedena, još sva
u venčanicu, ispod šlajera, svojim očima
vidla, još jedared, i te konje i
ta kola kako u onu rupu propadaju i onaj vior kako se uskovitlan uzbečio i to sve tamo, gore, na
komšijski, zabat, prikazano ko senka al niko joj nije poverovo.Samo mladoženja
koji je od oni’molera
što i’ zovu Šagalovi .
