ЖИВО ПРЕДАЊЕ
СРПСКЕ НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ
Налетео сам рано једног јутра, недавно, на ове подвучене редове, ко зна још када?
Ни у гори о Турчину (зло) не говори.
Ни у лакомца мјере, ни у пса вјере.
Ни у мртва проговора, ни у мудра поговора.
Ни у тикви суда, ни у Влаху друга. Мушкатировић каже:у непостојану, мјесто: у Влаху, али ја друкчије никад нијесам чуо него овако. Ово говоре не само Срби за праве Влахе, него и Турци за Србе, а и Срби Римскога закона за своју браћу Грчкога закона. Гледај ; С Влахом до по здиле, а од пола њом у главу… (Вук Караџић, ДЕЛА ВУКА КАРАЏИЋА СРПСКЕ НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ – Просвета, Београд, 1969, стр.211)
И помислих – нису ли Пословице много више него што мислимо, говоримо и пишемо?
Негде сам у своје време прочитао (можда код И. Андрића) да пословице сахрањују живе људе. То је једна велика предрасуда! Можда има и таквих пословица, али овај род је – код нас Срба – живо предање, драгоцено искуство пронето кроз миленијуме и векове постојања.
Више него тога Тора* за Јевреје.
__
* Тора (хебр. תּוֹרָה — „наук“, “учење“) или Закон, позната и као Петокњижје (грч. Πεντάτευχος), обухвата пет књига Мојсијевих, које представљају темељ јудаистичког правног и етичког учења.[1][2] Термин у целовитости се односи на основне јеврејске законске и етичке религиозне текстове. Када се не користи одређени члан обично се односи на „Сефер Тору” (ספר תורה, „књига Тора”) или Тора свитак, писан на пергаменту на формалан, традиционалан начин, а писао га је посебно оспособљен писар. У прве четири књиге Библије ова реч се редовно користи да би се указало на неку посебну поуку или наук. - видети опширније
Нема коментара:
Постави коментар