Ево на шта смо скретали пажњу у часопису "ЗАВЕТИНЕ Плус ултра" почеком овог миленијума:
..
..
.
Шта се променило од тада, од 2001. године до данас?
Радо бих да саслушам неку новост, ако је има. А не разговор глувих телефоном. А не часописе који разговарају сами са собом...
Све што је вредело нестаје, без трага. Куда? Зашто? Како? Да ли се још негде на свету тргује,као што тргују наши уредници наших часописа? И куда то води?
Та серија "ЗАВЕТИНА" је успела да се одржи неколико година, без подршке и друштва, српске државе, без подршке филантропа. А онда је и тај часопис престао да излази , јер уредник као издавач више није могао да штампа тај часопис, да не бих своју најужу породицу довео до просјачког штапа, до глади.
Шта је остало од тога часописа, од прокламованих идеја?
Нису нам украли тај часопис, тј. назив, као што су то учинили политичари тзв. "Треће Србије", који су без имало срама преузели, а затим од од њега врло брзо одустали.
Понекад ми се чини, да смо преуранили са тим часописом, да смо прерано закукурикали. Иако се нама чинило обрнуто - да је прекасно за много шта.
Јесу ли се те издавачке идеје оствариле у оквиру "Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ"?
Ваљда ће се наћи неко да исприча причу о часописима "Заветина", поготову о оним угашеним, али, молим без хвалоспева!
Мени се чини да идеја "Заветина", никада неће нестати упркос свим гушењима, турбуленцијама српског друштва, лутањима и ћорсокацима, завођењима и фолирањима. У суштини то је идеја обнове и треће српске ренесансе.
Откако сам као професор отишао у пензију, одлазим у своје родно место, и тамо се вијем од Васкрсенија (не до Петровог поста - докле у Србији трају заветине, већ понекад и) до Светог Аранђела јесењег. Из села се српско село боље види и чује. И ево, и овог пролећа сам поранио, баш у време кад у Звижду и крушке и трешње и шљиве цветају, а кајсије прецветавају...
* *
.. Ово је мала трешња у дворишту Лукића у Мишљеновцу, коју је засадио један од уредника "Заветина" (млађи Лукић). Ни метар порасла, а већ цвета - погледајте ту лепоту. Уредник који ју је засадио најмање је три пута виши од ње, али временом ће та мала трешња порасти, и надрасти и уредника и читаву летњу редакцију "Заветина".
.. Тај уредник је и песник, и видите примило се оно што је посадио.
Колико таквих песника, или писаца данас још, уопште, овде има?
...
Ето шта нас је на нашој ливади покрај Пека дочекало данас поподне!
У овој слици за мене има много више подстрека него у ономе што се пише о објављује у Србији последњих четврт столећа.
... Док смо ишли Просјанским путем према реци, одједном смо видели црнило пожара који је можда претходног дана прогутао скоро хектар прашумског растиња. То је троугао у чијем једном углу стојим; иза је црнило пожара, дело паликућа; да ли ће и то остати, помишљам, од данашње српске књижевности, после неког неизбежног пожара? И од чега ће нова настајати? Од ретких луковица?
...
Нова књижевност ће се бранити и развијати као дивља трешња, као ова наша дивља трешња крај остатака салаша покрај Пека, који је однео тај помахнитали Пек, који полуди једном у сто година. Упркос свему. Упркос тим гадовима који је нападају гризу, упркос тим рупама које су у стаблу избушили шарени дугокљуни детлић. Видите да та дивља трешња цвета упркос свему.
А погледајте њен доњи део стабла!
..
Или погледајте, само неколико метара даље, од те трешње,тај остатак зида бившег салаша - колико симболике и живота у њемуз, упркос свему, стихији, годинама, и моћној алхемији заборава!
.. Сви ћемо једног дана бити као тај део зида, остатак чуда и живота, чудо непролазности, моћна магија против Потемкинових села и незапамћеног упињања недаровитих и алавих да се овековече, и да прохода њихова лаж као највећа истина света.
Не може.
Не може.
Само нам амбициозни и себични, самољубиви краду ово земаљско време.
Спречавају обнову.
У селу ме је чекало тужно писмо писмо старе другарице из редакције "Треће Србије" (Драги пријатељу, / Пролеће стигло. Све кренуло да ниче и расте. Видим теби бркови прете да порасту у брчине! Шалим се! Лепо ти стоје. Као да истичу твоју мудрост и знање и тврдоглаву упорност староседеоца. Како си? Како су ране? Да ли зацељују? ...) Шта да напишем као одговор?
Више верујем травама и копривама мартовским него песницима који ме окружују, него уредницима књижевних часописа, или толиких печурки званих нова изд. предузећа.
....
(У Мишљеновцу крајем марта 20017)
..
..
 |
| факсимил почетка овог вапаја, видети више: 00001 ЗАВЕТИНЕ Плус ултра, 5-14 / 2000. |
.
Шта се променило од тада, од 2001. године до данас?
Радо бих да саслушам неку новост, ако је има. А не разговор глувих телефоном. А не часописе који разговарају сами са собом...
Све што је вредело нестаје, без трага. Куда? Зашто? Како? Да ли се још негде на свету тргује,као што тргују наши уредници наших часописа? И куда то води?
Та серија "ЗАВЕТИНА" је успела да се одржи неколико година, без подршке и друштва, српске државе, без подршке филантропа. А онда је и тај часопис престао да излази , јер уредник као издавач више није могао да штампа тај часопис, да не бих своју најужу породицу довео до просјачког штапа, до глади.
Шта је остало од тога часописа, од прокламованих идеја?
Нису нам украли тај часопис, тј. назив, као што су то учинили политичари тзв. "Треће Србије", који су без имало срама преузели, а затим од од њега врло брзо одустали.
Понекад ми се чини, да смо преуранили са тим часописом, да смо прерано закукурикали. Иако се нама чинило обрнуто - да је прекасно за много шта.
Јесу ли се те издавачке идеје оствариле у оквиру "Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ"?
Ваљда ће се наћи неко да исприча причу о часописима "Заветина", поготову о оним угашеним, али, молим без хвалоспева!
Мени се чини да идеја "Заветина", никада неће нестати упркос свим гушењима, турбуленцијама српског друштва, лутањима и ћорсокацима, завођењима и фолирањима. У суштини то је идеја обнове и треће српске ренесансе.
Откако сам као професор отишао у пензију, одлазим у своје родно место, и тамо се вијем од Васкрсенија (не до Петровог поста - докле у Србији трају заветине, већ понекад и) до Светог Аранђела јесењег. Из села се српско село боље види и чује. И ево, и овог пролећа сам поранио, баш у време кад у Звижду и крушке и трешње и шљиве цветају, а кајсије прецветавају...
* *
.. Ово је мала трешња у дворишту Лукића у Мишљеновцу, коју је засадио један од уредника "Заветина" (млађи Лукић). Ни метар порасла, а већ цвета - погледајте ту лепоту. Уредник који ју је засадио најмање је три пута виши од ње, али временом ће та мала трешња порасти, и надрасти и уредника и читаву летњу редакцију "Заветина".
.. Тај уредник је и песник, и видите примило се оно што је посадио.
Колико таквих песника, или писаца данас још, уопште, овде има?
...
Ето шта нас је на нашој ливади покрај Пека дочекало данас поподне!
У овој слици за мене има много више подстрека него у ономе што се пише о објављује у Србији последњих четврт столећа.
...
Нова књижевност ће се бранити и развијати као дивља трешња, као ова наша дивља трешња крај остатака салаша покрај Пека, који је однео тај помахнитали Пек, који полуди једном у сто година. Упркос свему. Упркос тим гадовима који је нападају гризу, упркос тим рупама које су у стаблу избушили шарени дугокљуни детлић. Видите да та дивља трешња цвета упркос свему.
А погледајте њен доњи део стабла!
..
Или погледајте, само неколико метара даље, од те трешње,тај остатак зида бившег салаша - колико симболике и живота у њемуз, упркос свему, стихији, годинама, и моћној алхемији заборава!
.. Сви ћемо једног дана бити као тај део зида, остатак чуда и живота, чудо непролазности, моћна магија против Потемкинових села и незапамћеног упињања недаровитих и алавих да се овековече, и да прохода њихова лаж као највећа истина света.
Не може.
Не може.
Само нам амбициозни и себични, самољубиви краду ово земаљско време.
Спречавају обнову.
У селу ме је чекало тужно писмо писмо старе другарице из редакције "Треће Србије" (Драги пријатељу, / Пролеће стигло. Све кренуло да ниче и расте. Видим теби бркови прете да порасту у брчине! Шалим се! Лепо ти стоје. Као да истичу твоју мудрост и знање и тврдоглаву упорност староседеоца. Како си? Како су ране? Да ли зацељују? ...) Шта да напишем као одговор?
Више верујем травама и копривама мартовским него песницима који ме окружују, него уредницима књижевних часописа, или толиких печурки званих нова изд. предузећа.
....
(У Мишљеновцу крајем марта 20017)
Нема коментара:
Постави коментар