СРОДНЕ ВЕСТИ

          БИЛО ком намернику, добронамерном или оном другом, који се затекне у неком од српских градова, врло брзо ће доћи до ушију бучне расправе домаћина о актуелној политици. Генетска страст наших земљака према странчарењу није никаква новост. У народу је одавно скована изрека о "бистрењу светске политике", која је ових дана и ових месеци поново на дневно реду. Коме се царству приволети: руском, америчком, немачком, кинеском... Аргументи - "за" и "против", пљуште на све стране. Површност и неутемељеност медија и неаргументованост разноразних аналитичара само додатно распаљују машту локалних свезналаца. Уз мало воље и лагано прелиставање хроника минулих времена може да се уочи да је то одвајкада било код нас Срба. И не само код нас. Готово код свих малих народа уочљива је склоност ка претераној захвалности према великим силама које су им у одређеном часу пружиле помоћ, стале уз њих, или их на било који начин заштитиле. Сведоци смо онога шта се ради у нашем комшилуку, како су Хрвати певали "Данке Дојчланд" или како се на Косову подижу споменици и дају имена улица и путева.
          НА ВРЕМЕНСКОЈ скали ако се спустимо који корак уназад видећемо да је исти случај био и са нама. И данас Калемегдан краси споменик на коме пише "Волимо Француску као што је она волела нас". Па када су и ти Французи почели да нам из небеса шаљу "милосрдне анђеле", прекрили смо трагове те захвалности. Често смо потпуно губили из вида да ниједна велика сила у историји није никад ништа учинила - из саосећања или из моралне обавезе да слабијем помогне у невољи, већ само и искључиво у склопу својих интереса, који у једним светским околностима могу бити овакви, а у другим потпуно супротни. Свака велика сила је себи увек најближа и понаша се по диктату синтагме "и љубав има цену".
          Често смо то заборављали. То се најбоље види на нашем примеру односа са Француском. Због пријатељства са Паризом, у политици, али и у историографији, стално се трудило да чашу захвалности што више допуњујемо и гланцамо, а да прелазимо преко многобројних ствари које су најблаже речено биле непријатне. Истицало се само оно што је Француску чинило лепом и најлепшом и правило од ње великог доброчинитеља српског народа, што је она у неким случајевима неоспорно и била.
          Међутим, има безброј докумената који доказају да та Француска, од самог почетка нове српске државе, 1804. године, није показала ни минимум жеље да помогне Србима
          . Кад је Наполеон био господар Европе, и кројио њену карту, за Србију ту није било места, осим неколико лепих речи...
          ПОСЛЕ битке код Асперна, 1810. године, Наполеон је Карађорђа назвао највећим војсковођом оног времена. Својим маршалима је рекао:
          - Лако је мени бити велики уз нашу искусну војску и огромна средства. Али далеко на југу, на Балкану, живи један војсковођа који је произишао из простог сељачког народа и који је, прикупивши око себе своје чобане, успео да иако без оружја и снабдевен само вишњевим топовима, уздрма темеље свемоћног Османлијског царства и да тако свој поробљени народ ослободи туђег јарма. То је Црни Ђорђе и њему припада данас слава највећег војсковође - говорио је Наполеон Бонапарта.
          Наполеон хвалио Карађорђа, а Србију нудио Аустрији
          Али тај исти Наполеон оглушио се о молбу Срба да им у борби против Турака пружи помоћ и заштиту. Он је чак 28. јула 1810. понудио Србију - Аустрији "у својину".
          - Србија мора једног дана припасти вама - рекао је он лукавом аустријском канцелару Метерниху. - Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе противити нећу.
          Тражећи савезнике по Европи, државници Србије у 19. веку стално су куцали на француска врата. То ће средином 19. века учинити и Илија Гарашанин како би Србију ослободио утицаја Аустрије и Русије. И Никола Пашић је, после Тимочке буне 1883. одине, кад се нашао у емиграцији, у Бугарској, покушао да макар одшкрине врата Париза...
          Када је убијен кнез Михаило, Француска је показала интересовање за збивања у Србији. Заузела је тада став да питање владара у Србији треба да се реши онако како то Срби хоће. Њихово противљење да на престо Србије дође један Црногорац, било је зато што су били против сједињења ове две српске државе...
          Двоструку игру Француска ће наставити и после Првог светског рата. На речима је била за сједињење Србије и Црне Горе. Како се рат ближио крају, Француска је са Енглеском била све предусретљивија према краљу Николи. Исплаћивала му је месечно 200.000 франака. Због Црне Горе Француска се успротивила прихватању југословенске делегације на мировној конференцији у Паризу, коју је предводио Никола Пашић.
          Крајем 1918. из Загреба у Београд свакодневно су стизали извештаји о директном агитовању француских официра у корист Италије. Француска је у јесен 1918. године, Србији иза леђа, распустила војску Есад-паше, који се изјашњавао за сарадњу са Србијом, односно Краљевином СХС, и чак му забранила улазак у Албанију.
          Војвода Петар Бојовић био приморан да брани част Новосађана од Француза
          И оно што је најважније, Француска је обрачунала и наплатила од Србије све што је учинила за њену војску током рата 1914-1918. године. За сваки свој франак обрачунавала је високе, често зеленашке камате. И после рата, свуда по Србији је био присутан француски капитал, почев од малих кланица па до Борског рудника. Француско-српска банка у Београду је била толико моћна да је потискивала и Народну банку Србије и угрожавала њен монопол у емисији новчаница.
          ОДНОСИ Србије и Русије такође су пуни контрадикторности. Скоро читав 19. век Русија је била на страни Беча и Будимпеште у њиховој политици према Србији. Од 1908, односно од аустроугарске анексије БиХ из Петровграда се гледа другим очима на Београд. Ваљда тада Романови и њихови саветници схватају да пут до Цариграда води баш преко Беча. До тада руска сила ће преко леђа Србије фаворизовати Бугарску. Њихова стратегија је била да у Софији најпре начине своју "задунавску Губернију", а потом неприродно велику бугарску државу. То ће и учинити Санстефанским уговором, склопљеним у 1878. са Турском.
          Тридесет година раније, Романови су претили да ће њихова војска умарширати у Београд, када су из Србије кренули добровољци да помажу покрету војвођанских Срба. Те 1848. године и Турци су се хвалили како имају пуну руску подршку да Србији не дају никакве концесије. Претили су да ће са њиховим трупама кренути и 30.000 руских војника да окупирају Србију и смире је засвагда.
          Руси нису остављали на миру Србију од Првог српског устанка. Карађорђе је под њиховим притиском морао да закључи конвенцију у 13 тачака, јуна 1806, коју је потписао пуковник маркиз Пауличи. Овом конвенцијом Карађорђу је одузето врховно старешинство, а Србија је постојала као руска покрајина, са губернатором и командантима који су постављани у име руског цара. И у време владавине кнеза Милоша Обреновића, Русија се мешала у унутрашње ствари Србије. То се дешавало и пре и после убиства кнеза Михаила Обреновића, и све то је доводило до великих затегнутости између Петрограда и Београда.
          СРПСКА и руска дипломатија биће у раскораку и током Великог рата. Највећи проблеми су били југословенски програм и неспремност Србије да се одрекне одређених територија у корист Бугарске и Румуније. И наравно, Пашићево одбијање Лондонског уговора који је обезбеђивао излазак на Јадран и већину територија које су биле насељене Србима.
          Међутим, ако је Србија имала разлога да буде дубоко захвална некој великој сили, без обзира на многе неспоразуме, то је Русија. Велико је питање шта би се десило да руски цар Николај II није лично и бескомпромисно стао уз Србију 1914. године. Својим заузимањем за Србију те 1914, потом и 1915. после албанске голготе, Русија је поправила све оно што је до тада чинила из ових или оних разлога.

          ИЗГРЕДИ ФРАНЦУЗА У НОВОМ САДУ
          НАЖАЛОСТ, код нас готово нигде није било забележено дивљачко и осионо понашање француских војника и официра крајем 1918. када Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца још није била призната. А о понашању припадника Црвене армије у Београду 1944. исписане су странице и странице...
          Војвода Бојовић, командант, у једном извештају говори о "разбојништвима, изгредима најниже врсте и силовањима" Француза у Новом Саду. На крају тог извештаја војвода поручује: "На крају ћу бити принуђен да оружјем браним част нових поданика Србије и углед наше војске од оваквих савезника."
          Да до тога не би дошло, српска Врховна команда је 21. децембра 1918. била принуђена да замоли француске генерале Франша д'Епереа и Анриса да повуку своје трупе из Војводине.