2020. година
Факсимили објављених - необјављених рукописа писама и др.
_____________________________________
(...)
003.
Поштовани, Срдачан поздрав, Мирослав
Лукић, ур. ПРЕТПЛАТА - Заштићени
блогови/сајтови Сазвежђа З___+381653006950 ,
+381112334899_
___
(...)
002.
(А. Лукић, Европа, стр. 103)
Никада толико дуго нисам ишчитавао једну песничку књигу као Европу Александра Лукића. И ниједну књигу поезије нисам ишарао толико као ову. И још једна пикантерија у вези са овом књигом : доврших читање јутрос, после бесане ноћи, на Сретење Господње, 15. фебруара 1996. , а на крају књиге прочитах одштампан тај исти датум и празник, само претходне године.
Европа? Многи песници су певали о њој : Црњански, Бродски, Вајгнер… Али нико није певао овако (…) провокативно као Александар Лукић. (…..)
У својој поеми – есеју – бурлесци песник не пропушта ни датум 11. март 1985. када је „Черњенко умро без свеће“ , а на његово место дошао Горбачов. Затим нас позива да запалимо милионе свећа, од Владивостока до Свете Горе атонске, “ јер вечни мрак се може потискивати, искрама, муњама, пламсајима воштаница“, каже Лукић. Примећује да су „еуфемизми набујали као кукољ“ од лажних сејача који су донели непросејано семе и „мачка у џаку“. Иронично, за све окривљује „биљчице аврамјаса и крстањаса“ јер је, наводно, „њихова месечина обасјала одозго“ Лажног Сејача као „бабу из Клокочевца“ и Горунову мајку“, која опет има своју траву jarba muma paduri. Поред ових алузија на влашке враџбине, Лукић и премоделује њихов ритам, мелодију и рекомпонује слике „провлачења кроз чумину кошуљу“ „Шумске мајке“ и „добрих мајки“. Кроз те сомнабулне слике песник „скида завесе времена“ и сеже у архаично доба „привезаних волова пред воденицом са опуштеним теговима (мудима у изгужваној постави коже)“. Потом апострофира Дунав који је „пупчаном врпцом повезао толико држава, таласима и успоменама на битке“
извор: Публиковано, први пут, у Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, 1998, I, Београд, ЗАВЕТИНЕ, стр. 10-13 НАПОМЕНА (уредника). - Текст је написан 1996, што се види из пропратног писма аутора упућеног А. Лукићу. - И есеј, и пропратно писмо - оригинали - чувају се у АРХИВУ у оснивању (у оквиру Документационо-информационог Центра "Заветина" у Звижду. - Видети више: Батуранов есеј
(...)
001. Миодраг Мркић, писац, Београд - Александру Лукићу, песнику.Пожаревац Писмо. 1 стр. 19. I 2020.
...
Факсимили објављених - необјављених рукописа писама и др.
_____________________________________
(...)
003.
Поклон, издање из 2008. Мирослав Лукић: ЛИТИЈЕ...
Miroslav Lukić |
Vladimir Jaglicic
13:57 (пре 7 сати)
Читам нову
збирку песама Александра Лукића
"Капларско коло".
По мом мишљењу,
Александар Лукић није песник који пева,
то је песник који у отпору шкргуће, али
не стаје на томе, већ покушава и да створи
свој, особени, поглед на свет (овакав
како је устројен, тај, иначе допадљив
свет му се не допада).
Он не губи
везу са традицијом, не у наивној вери
да је некада било боље, већ са јачом
вером у нестворено, ту и тамо покушано
и препознато као могућност друкчијег
пута (којим се, на жалост, није отишло).
То су само назнаке, често остале у
пропалости, грађене, заборављене, па
дозване опет ни из чега, али због тога
нису мање значајне, нити потребне - онако
како су нам потребне идеје, снови, па,
ако хоћете, и илузије. То је једна тврђа,
друкчија вера, она која рачуна на губитак,
готово као на невољни избор. Како је
говорио Пастернак:
Од свих
побеђен, сличим сени,
и то је моја,
сва, победа,
У тој
побеђености, Лукић пружа некакав
узалудни, херојски отпор, као да су га
оставили да брани изгубљено царство
српско. Говори тихо, али јасно и одрешито,
беспоштедно, онако како је, понекад,
беспоштедан и страшан шапат.
Зато
ови стихови пружају не само поразну
констатацију ("Да
нас је било више, тад, у глас да викну
Боже/лакше би би омраза пала - грозни
татуаж коже"), већ наслућују и сушт
поразни исход сваке властодржачке силе
(овог света), засноване на нељудскости
која прекрива ону основну, неизбежну
библијску нагост и убогост сваког
човека. Онако како је побуна унутрашњи
један порив, а искуство отрежњујуће,
таква је неизбежност самоте високих
духова.
...Смртници
овог света,
распрсли се
голи - нестала комета.
Обећани
живот, коме рећи, стоји пред нама.
Пробала си
душо то стање: тихуј сама.
Владимир
Јагличић
___
извор:Пошта, Фолдер 16. јул 2020.
(...)
002.
КРИКОВИ ЕВРОПЕ / Радомир Батуран
(Александар Лукић, Европа, Време књиге, Београд, 1995)
„Европа шражи слободу, а слобода Европу„.(А. Лукић, Европа, стр. 103)
Никада толико дуго нисам ишчитавао једну песничку књигу као Европу Александра Лукића. И ниједну књигу поезије нисам ишарао толико као ову. И још једна пикантерија у вези са овом књигом : доврших читање јутрос, после бесане ноћи, на Сретење Господње, 15. фебруара 1996. , а на крају књиге прочитах одштампан тај исти датум и празник, само претходне године.
Европа? Многи песници су певали о њој : Црњански, Бродски, Вајгнер… Али нико није певао овако (…) провокативно као Александар Лукић. (…..)
У својој поеми – есеју – бурлесци песник не пропушта ни датум 11. март 1985. када је „Черњенко умро без свеће“ , а на његово место дошао Горбачов. Затим нас позива да запалимо милионе свећа, од Владивостока до Свете Горе атонске, “ јер вечни мрак се може потискивати, искрама, муњама, пламсајима воштаница“, каже Лукић. Примећује да су „еуфемизми набујали као кукољ“ од лажних сејача који су донели непросејано семе и „мачка у џаку“. Иронично, за све окривљује „биљчице аврамјаса и крстањаса“ јер је, наводно, „њихова месечина обасјала одозго“ Лажног Сејача као „бабу из Клокочевца“ и Горунову мајку“, која опет има своју траву jarba muma paduri. Поред ових алузија на влашке враџбине, Лукић и премоделује њихов ритам, мелодију и рекомпонује слике „провлачења кроз чумину кошуљу“ „Шумске мајке“ и „добрих мајки“. Кроз те сомнабулне слике песник „скида завесе времена“ и сеже у архаично доба „привезаних волова пред воденицом са опуштеним теговима (мудима у изгужваној постави коже)“. Потом апострофира Дунав који је „пупчаном врпцом повезао толико држава, таласима и успоменама на битке“
извор: Публиковано, први пут, у Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, 1998, I, Београд, ЗАВЕТИНЕ, стр. 10-13 НАПОМЕНА (уредника). - Текст је написан 1996, што се види из пропратног писма аутора упућеног А. Лукићу. - И есеј, и пропратно писмо - оригинали - чувају се у АРХИВУ у оснивању (у оквиру Документационо-информационог Центра "Заветина" у Звижду. - Видети више: Батуранов есеј
(...)
001. Миодраг Мркић, писац, Београд - Александру Лукићу, песнику.Пожаревац Писмо. 1 стр. 19. I 2020.
...
Нема коментара:
Постави коментар