Translate / Prevedi

Архив у ОСНИВАЊУ

2020. година

Факсимили објављених - необјављених рукописа писама и др.
_____________________________________

(...)
 003.

Поклон, издање из 2008. Мирослав Лукић: ЛИТИЈЕ...


Miroslav Lukić



Поштовани, Срдачан поздрав, Мирослав Лукић, ур. ПРЕТПЛАТА - Заштићени блогови/сајтови Сазвежђа З___+381653006950 , +381112334899_



Vladimir Jaglicic 

13:57 (пре 7 сати)


Читам нову збирку песама Александра Лукића "Капларско коло".

По мом мишљењу, Александар Лукић није песник који пева, то је песник који у отпору шкргуће, али не стаје на томе, већ покушава и да створи свој, особени, поглед на свет (овакав како је устројен, тај, иначе допадљив свет му се не допада).
Он не губи везу са традицијом, не у наивној вери да је некада било боље, већ са јачом вером у нестворено, ту и тамо покушано и препознато као могућност друкчијег пута (којим се, на жалост, није отишло). То су само назнаке, често остале у пропалости, грађене, заборављене, па дозване опет ни из чега, али због тога нису мање значајне, нити потребне - онако како су нам потребне идеје, снови, па, ако хоћете, и илузије. То је једна тврђа, друкчија вера, она која рачуна на губитак, готово као на невољни избор. Како је говорио Пастернак:

Од свих побеђен, сличим сени,
и то је моја, сва, победа,

У тој побеђености, Лукић пружа некакав узалудни, херојски отпор, као да су га оставили да брани изгубљено царство српско. Говори тихо, али јасно и одрешито, беспоштедно, онако како је, понекад, беспоштедан и страшан шапат.
Зато ови стихови пружају не само поразну констатацију  ("Да нас је било више, тад, у глас да викну Боже/лакше би би омраза пала - грозни татуаж коже"), већ наслућују и сушт поразни исход сваке властодржачке силе (овог света), засноване на нељудскости која прекрива ону основну, неизбежну библијску нагост и убогост сваког човека. Онако како је побуна унутрашњи један порив, а искуство отрежњујуће, таква је неизбежност самоте високих духова.

...Смртници овог света,
распрсли се голи - нестала комета.
Обећани живот, коме рећи, стоји пред нама.
Пробала си душо то стање: тихуј сама.

Владимир Јагличић

___
извор:Пошта, Фолдер 16. јул 2020.


(...)

002.

КРИКОВИ ЕВРОПЕ / Радомир Батуран


(Александар   Лукић,  Европа,   Време   књиге, Београд, 1995)
„Европа шражи слободу,  а  слобода Европу„.
 (А. Лукић, Европа, стр. 103)
Никада толико дуго нисам ишчитавао једну песничку књигу као Европу Александра Лукића. И ниједну књигу поезије нисам ишарао толико као ову. И још једна пикантерија у вези са овом књигом : доврших читање јутрос, после бесане ноћи, на Сретење Господње, 15. фебруара 1996. , а на крају књиге прочитах одштампан тај исти датум и празник, само претходне године.
Европа? Многи песници су певали о њој : Црњански, Бродски, Вајгнер… Али нико није певао овако (…) провокативно као Александар Лукић.   (…..)
У својој поеми – есеју – бурлесци песник не пропушта ни датум 11. март 1985. када је „Черњенко умро без свеће“ , а на његово место дошао Горбачов. Затим нас позива да запалимо милионе свећа, од Владивостока до Свете Горе атонске, “ јер вечни мрак се може потискивати, искрама, муњама, пламсајима воштаница“, каже Лукић. Примећује да су „еуфемизми набујали као кукољ“ од лажних сејача који су донели непросејано семе и „мачка у џаку“. Иронично, за све окривљује „биљчице аврамјаса и крстањаса“ јер је, наводно, „њихова месечина обасјала одозго“ Лажног Сејача као „бабу из Клокочевца“ и Горунову мајку“, која опет има своју траву jarba muma paduri. Поред ових алузија на влашке враџбине, Лукић и премоделује њихов ритам, мелодију и рекомпонује слике „провлачења кроз чумину кошуљу“ „Шумске мајке“ и „добрих мајки“. Кроз те сомнабулне слике песник „скида завесе времена“ и сеже у архаично доба „привезаних волова пред воденицом са опуштеним теговима (мудима у изгужваној постави коже)“. Потом апострофира Дунав који је „пупчаном врпцом повезао толико држава, таласима и успоменама на битке“  
          извор: Публиковано, први пут, у  Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, 1998, I,  Београд,  ЗАВЕТИНЕ, стр. 10-13 НАПОМЕНА (уредника). - Текст је написан 1996, што се види из пропратног писма аутора упућеног А. Лукићу. - И есеј, и пропратно писмо - оригинали - чувају се у АРХИВУ у оснивању (у оквиру Документационо-информационог Центра "Заветина" у Звижду.  - Видети више: Батуранов есеј


(...)

001. Миодраг Мркић, писац, Београд - Александру Лукићу, песнику.Пожаревац Писмо. 1 стр. 19. I 2020.





































...

Нема коментара:

Постави коментар

Претражи овај блог