Претражи овај блог

Листајући "Заветине", српску књижевну периодику и штампу, и друго, I (02)


..
..

ДВА ИНТЕРВЈУА СЛИКАРА МИКАНА АНИЧИЋА (Бадовинац, 1950. - )

Сутра се у Тузли отвара изложба "ТИТО У ДЕЛИМА ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА ЈУГОСЛАВЈЕ". - ТИТО БДЕ НАД НАМА. - Међу сликама,
које ће сутра доживети први сусрет са публиком, је и "Бдење II" Микаба Аничића. - ЕКСПРЕС НЕДЕЉНА РЕВИЈА, 24.мај 1980, стр 13.
-
Са сликаром Миканом Аничићем у Херцег-Новом.  МРАЧНЕ ШУМЕ НЕИЗВЕСНОСТИ. - ПОЛИТИКА,, рубрика Култура, понедељак 24. мај 2004,, Б4 
ЛеЗ 0007507   
..

ЗАШТИТНА ПОВЕЉА БР. 14 (факсимил)

ЗАШТИТНА ПОВЕЉА БР. 14 (факсимил). - Сачуван је у архиви оригинал ове повеље, који није уручен аутору Матићу,
који се пред крај свог живота преселио из Пожаревца где је провео доста година, у околину Бање ковиљаче, где је недавно и преминуо, без и једне белешке у дневним новинама - колико знамо) . Шта је са заоставштином овог писца?

   Да је реч о врсном писцу, сваки радозналац се може уверити, ако потражи последње штампане књиге Матићеве, пре свега - есејистичке и приповедачке. О некима смо и писали. - Добици губитника. - Драгомир Матић: НЕУПОКОЈЕНИ И ОСТАЛИ, Апостроф,Београд, 1996. - Коначно је угледала светлост дана  књига прозе (збирка приповедака), широј јавности недовољно познатог, Драгомира Матића, некадашњег заменика главног уредника Браничева, песника и есејисте,писца полемичких расправа и истраживача културне и опште историје Срба, аутора до сада једне једине објављене збирке песама Лептирица(чекала на објављивање више од деценије), Србина рођеног у Источној Босни,писца који се почео бавити писањем поодавно - још као кадет војне школе у Задру. Многи ће ову његову најновију књигу читати као дело  закаснелог писца, али они који су ,стицајем околности,имали прилике и да га лично упознају, познато им је да представља човека изузетне животне судбине и несумњиивог књижевног дара.Многе је своје рукописе спаљивао; и овај би завршио на ломачи,да није било спасоносне околности (да није другим речима,један од ауторових пријатеља сакрио један од примерака овог рукописа). Као што је Гогољ пред крај живота спаљивао рукописе, тако је и Матић - повређен - озлојеђен (са жигом "забрањених људи") - прибегао нечему апсурдном, или на то био упућен? Јер његови су рукописи имали несрећу да чаме утамничени у фијокама наших познатих издавача, понекада  годинама, деценијама.
   У овој књизи -можда једној од најзанимљивијих у овогодишњој продукцији Апострофа (а свакако једној од бољих у целокупној прозној продукцији на српском језичком подручју) - сабране су прозе, написане у периоду 1960-1979. године.
  Проза Очи у песку ,започиње речима Албера Камија : " Људе не уверавају ваши разлози, ваша искреност, нити тежина ваших патњи, него ваша смрт : док сте у животу ваш је случај сумњив и ви имате право само на њихов скептицизам".
   Тим речима могло би се изразити оно што је у неку руку заједнички именитељ свих - у приличној мери уједначених проза - у књизи НЕУПОКОЈЕНИИ ОСТАЛИ.

ЛеЗ 0007506   
..

НИН - укоричено годиште за 1953.

Ово укоричено годиште  купио сам на бувљаку, по веома симболичној цени, пре више од двадесетак година. Корице су картонске, очуване. Унутра су бројеви 105 - 155 ( 5. јануар 1953 - 20. децембар 1953).Неколико бројева је делимично оштећено, жилетом или маказама исечени су чланци, два до три чланка)
                                                                                                         
На пример: исечен је део насл. стр. бр. 131 од 5 јула 1953,  и део стр. 2.,  9. и 10-е,  -  исечак последње две стране је одстрањен.Не ко, него шта је одстрањено?Mогло би се утврдити у некој већој градској библиотеци која је коричила годишта НИН-а . Ове новине сам почео да читам као гимназијалац, крајем шесдесетих, још увек су имале исти изглед и формат као 1953. Захваљујући мом старијем другу (М. Ц., упокојеном). НИН је уређивао редакцијски колегијум. Директор је био Антоније Исаковић.Главни и одговорни уредник Најдан Пашић. Имао је 22 стране. Излазио је недељом, кад друге новине не излазе. Читам по први пут почетак Михизових дописа из Париза.
стр 8-9 ТЕМЕ . - Једна сезона у Паризу (1)
    Ето о чему пише Борислав Михајловић , у НИН- на скоро две странице, 5. јула 1953, када сам ја напунио три године и пет дана. Ш. -  на пример -  још није рођена (родиће се два дана касније, 7. јула 1953...)  -  Репортаже у НИН-у читао сам касније, редовније, као студент; репортаже двојца Видосава Стевановића и покојног Ракитића, Милисава Савића... А сада одох да лепим оштећене странице појединих бројева, и да видим - можда су "књижевни купусари" још понегде одстранили понешто?.. Како је изгледао тада свет? Колико су поуздана сећања?Сећам се - деда Станко је био жив; враћамо се са имања Преко Пека, седимо на колима запрежним пуним сена, као да сдимо на брду. Ћуприја на Пеку је дрвена, одјекују талпе од крављих потковица. Испод ћуприје јужно тече вада мишљеновачке воденице, северно вада српачке воденице... Долази нам у сусрет колона непознатих људи са великим псима, волови  су сабљороги. "То су Цигани из Комше, враћају се из Баната", каже деда, али ја се инстиктивно прибијам уз њега  од дивљих погледа незнанаца...Старе новине треба пажљиво читати, између редова, а сећања и нејасне успомене не вреди прецењивати и допустити им да надођу као тесто помешано с квасцем... Деда је умро две године касније, ни непуне две године касније, али ја га памтим по том летњем предвечерју, по повратку са имања на Пеку... У новембру месецу 1955. године... Док су мој отац и мајка били на орању горе на планини... Сада су сви на гробљу Доње Мале , на једном месту, под крошњом једног ораха: скоро читава фамилија: прабаба Грозда, прадеда Мита, деда Станко, баба Марија - Мара, оба стрица. чика Жика и ћика Драгиша, наша мајка Наталија и наш отац Михаило: они су као неки "чувари" тамо, последњу укопани... Све(т) се много променило за последњих шесдесет и три године, све се претумбало, осим тих гробова тамо у Поточићу, и тишине испод гробљанских ораха и звишког дрвета живота, руја, само повремено из оближњег багремара нашег покојног суседа Воје Сибиног излети орао, који тамо мора да има гнездо; излети као нека птичија стрела...
.                                          
ЛеЗ 0007360 
..

ХОДИЂЕД - САРАЈЕВО
Политика, недеља, .15 јануар 1978, стр. 11
 ЛеЗ 0007230
..

..


Мирослав Лукић
РЕЧНИК ПРОТОТИПА
(Уметност махагонија)
Велика магаза ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ
БИТНА КЊИГА

Неколико напомена, на крају, о Неоткривеном језику

Књигу свако чита на свој начин: читајући књигу читалац чита себе и врло често се догађа да прочита и оно што писац и није написао...
Понекада ми се чини: сазнање које је измужено из вимена историје, не вреди много.
Човеку оболелом, а нарочито оном од јавне болести, или пак неке друге болештине, прија млеко измужено из вимена успомена народа и појединаца, из сећања и душе, као кумис. Јер је то лековито млеко „органски слепљено са животом. Конструкција сазнања уткана је у конструкцију живота..."
Читајући поново и поново рукописну заоставштину Мишљеновића, откривајући Неоткривени језик, заборављени, пишући увод, поговор, коментаре, чинило ми се да пишем Б И Т Н У К Њ И Г У .
(Марсел Пруст на једном месту у Пронађеном времену вели:
„Примећивао сам да ту битну књигу, једину праву књигу, велик писац не мора, у обичном смислу, измислити, јер она  постоји у сваком од нас, него превести. Дужност и задатак писца дужност је и задатак преводиоца" - моје подвлачење).
Дужност преводиоца, и можда библиотекара -то је мени било много ближе од улоге писца. Ко је прави писац ове књиге, сада, на крају, зар је то важно?Ова књига се завршава говором Босиљковца, сведочанством првога реда, тужном исповешћу моје мајке Божане о последњим Мишљеновићима, о ујка Бори и баба Љуби Паћиној. То повлашћено место је припало једној жени босиљковачког говора, од које сам научио прве и најважније речи у животу. Оној, у чијим венама још увек кола крв наших давних предака са Косова. Познавалац косовско метохиског говора, Глиша Елезовић, написао је једну дубљу истину о човеку овога говора, упоредивши га са његовим суседима из српских чистих динарских крајева на западу и северозападу. Ако је допуштено такво поређење, како каже, човек овог говора, кад прича и пева - муца. Али одрешито збори у поређењу са његовим североисточним и источним суседима моравско-вардарским (РКМ 2;547).


*
Некоме све ово може личити у први мах на говор о Ничем. На бескрајни монолог, иако је реч о најдубљој суштини Неоткривеног језика, говора и писања - тим најчуднијим стварима, заиста.
Новалис је знао да је прави разговор само игра речи;
... само се том смешном неспоразуму треба дивити. Међутим, нико није свестан те особености језика да се брине искључиво о себи. Стога је он тајна ретке лепоте и плодности, и самим тим што човек говорећи само да би говорио, изговара најдивније и најсвеобухватније истине. Али ако човек пожели да говори о нечему одређеном, хировити језик га наведе на најсмешније и сасвим погрешне ствари. Плод тога је мржња коју неки озбиљни људи осећају према језику. Свесни су своје обести, али не и тога да је њихово презриво брбљање неизмерно озбиљна страна његова. Када би се људима само могло објаснити да је језик попут математичких формула. Оне чине свет за себе. Оне се само играју, не изражавајући ништа  до своје чудновате природе и управо због тога су толико изражајне - стога у њима се огледа необична игра  односа  међу  стварима. Њихова слобода чнни их члановима природе и само у њиховим слободним покретима огледа се светски дух, чинећи их крхким мерилом и основом ствари. Тако је и са језиком - онај ко поседује истанчани осећај за његову примену, његов такт, за музикални дух, онај који у себи наслућује танани одраз његове унутарње природе и потом сам покрене свој језик и руку, тај ће бити пророк, али ко то зна а нема довољно осетљиво ухо и смисао за -језик да би написао истине попут ових, њему ће се подсмехнути, а људи изругати као Касандри Тројанци...
Новалис је овим речима најјасније изразио биће и циљ поезије.

*
Андре Жид је у праву: не само ликови романа, поема, књига уопште, него и сами романи, поеме, књиге уопште, почев од наслова до последње реченице, остају све дотле непостојећи док не буду крштени.
Крштење је симболичан и врло важан чин.
Читаву деценију - тако се чинило - као да сам млатио празну сламу и изгледало је (понекада, у ствари, врло често!) да месецима ништа не разабирем и да ми напор и роварење по архивима и библиотекама, или у разговорима са особама одличног памћења, остаје узалудно, али нисам одустајао, чак и онда када сам данима и ноћима осећао да пловим океаном без икаквог копна на видику.
У ствари, нисам имао вртоглавицу од празног поља и празног простора, као Андре Жид, ни страх од морских дубина.
Понеко можда и зна како настају бисери у шкољкама на дну океана: тако што у тело шкољке продре неко страно тело, трун или каква друга честица. Шкољка онда око тог страног тела лучи своју слуз.
Бисери су нека врста најфинијег и најдивнијег могућег омотача око страног, ситног тела.
То страно „тело" које је у неком одређеном тренутку - још у дечаштву? када сам први пут чуо, прво од оца, а затим од ујака за постајање неких укоричених рукописних књига - продрло у детињу душу јесте нешто готово митско, мит о некаквој породичној Пешчаној књизи.
О ономе што је писао покојни прадеда Павле, и што су пре њега писале разне друге непознате руке у разним разлобљима.
Оног тренутка када сам прекуцао Рукописну књигу, Књигу примања и издавања, Живу књигу (као апсолвент књижевности), када сам све то преписао својом руком, ја сам запловио оним непрегледним океаном хиљадугодишње самоће.
Кренуо сам на дуго и непознато путовање, не знајући исход...
Запловио сам океаном хиљадугодишње самоће (има ли прецизније метафоре која би пластичније изразила суштину и коб историјске судбине српског народа?), пловећи преко неиспитаних океанских дубина. Океанске дубине спомињем зато што сам се од оне зиме крајем седамдесетих година (када сам начинио препис дела рукописне заоставштине) осећао као бисерне шкољке у тропским морима.
Моме оцу, бившем предратном општинском писару, Милисаву Сенковићу, који ми је од дечаштва пунио главу причама о свом предратном учитељу писару и настављачу АМАНЕТА, као и мом ујаку Бори Мишљеновићу, захвалан сам што је тај туђи рукопис, коначно доспео на мој радни сто...
Захвалан сам и мојој мајци, која је имала урођени приповедачки дар, као и свим другим људима, живима и мртвима од којих сам научио и запамтио много више речи но што су могле да стану у овај речник једне немогуће књиге.
Оно што се налази између ових корица, то су многе сажете књиге, које сада чине Једну, ону једну једину који сваки писац, ако је позван, треба да објави.
Припремајући за штампу рукописну заоставштину фамилије Мишљеновић, ја сам био принуђен (пишући коментаре) да проговорим, да говорим.
Да пустим  да се језик сам говори, сам мисли, сам потире, сам ствара. Откривао сам непознато поднебље једног језика. Са извесним нагоном за говор који мора да је био знак надахнућа језика, његовог деловања у мени.
Моја је воља хтела оно што сам био што је било одређено Аманетом, и често се дешавало на крају крајева да ми поезија без мог знања и вере открива тајне језика.
Упркос томе, нисам мислио да сам позвани писац, врхунски поклоник језика.
И када сам писао најбоље што сам могао, чинило ми се да Босиљковчани говоре много једноставније и упечатљивије.
Толико тога на прозивку чека! Јулски дан је за човека који није глув ни слеп, који има мозак и сећања и око соколово, и слух који региструје и најдубље акорде тишине, као р и з н и ц а.
А тек - памтивек, његови понори и понорнице!
ВЕЛИКУ МАГАЗУ је створила Мала магаза - она о којој нико ништа не зна.
Раскошна је прозивка Језика Неоткривенога!

*
Према првобитној замисли, књига ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА требало је да буде књига инвент а р а замашног прозног квартета ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ, нека врста резимеа, епилога (можда као песме Јурија Живага на крају Пастернаковог романа „Доктор Живаго"), пета књига, последња. Захваљујући, пре свега, Случају Комедијанту (како би рекао Црњански), ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА је стигла до читаоца пре ЛИТУРГИЈЕ, УЈКИНОГ ДОМА, ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА, и других књига из циклуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, што и није било, можда, лоше. Напротив. Главна и неза-менљива улога ЗЕМЉЕ НЕДОЂИЈЕ је у томе што је прерасла првобитну замисао и отворила златне мајдане - не само Пека већ свих оних река које извиру из неисцрпних митолошких извора Старе Европе. Стварну улогу Земље Недођије, у  УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, преузела је њена (пр)мајка - ТАМНИ ВИЛАЈЕТ.
Истинску посвету УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА заслужио је, одиста, мој пријатељ и издавач Мирослав Лукић.
Књиге из циклуса ПуШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ биле су, за мене, коначне, завршене, пре 1989. године.
Можда нисам довољно схватао у почетку њихов европски и светски значај. Као што ни најважнији српски издавачи нису хтели да схвате њихов национални значај.
Мирослав Лукић ме је терао да их поново и поново читам, након што се почела оцртавати завршна верзија ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА, понављајући ми речи Чу Хсиа, да треба поново да читам.
Један или два одељка на дан. Није важно да ли је пасус тежак за разумевање или није. Просто читајте од почетка и ако читањем не дођете до значења, онда размишљајте, а ако размишљањем не дођете до значења, онда поново читајте. Тако једно, па друго, док му не осетите укус. На тај начин ћете после дужег времена знати шта се налази у њему.
Ја сам их читао и читао (пошто наши врсни књижевни критичари савременици имају тзв. преча посла, доколицу), и та читања су помогла да се укаже завршни обрис УМЕТНОСТИ  МАХАГОНИЈА.
Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да буду обелодањене између истих корица све четири књиге УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, крајем зиме, боравио сам у Босиљковцу неколико дана.
И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.
У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели избеглице, човек и жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата, Боре, да у њему живе, још 1993. Њима је све тамо у Хрватској, у Славонији, попаљено и уништено. Тамо су им побијени оба сина и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико постарала да су изгледали много старији него што су стварно били. Нису имали где да се више врате, и као да су на њих сви на свету заборавили, осим оних' Босиљковчана, који су им уступили две њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена разболела, и није јој било лека... Једна несрећа сустиже другу. Жалим што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више за њих. Нестали су у пожару једне ноћи: да ли је узрок била дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У црном згаришту пепела, које је само остало ол ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и велики број његових дневника и бележница... Све је убрзо прекрио снег, који је тих  дана густо вејао...
На пролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок бедем новог асвалтираног пута средином осамдесетих, надошла водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара... У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет, вредан легенди и спомена.
Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком, живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају као људи, они су чудовишта. Они су у злу и обмани а не у добру и истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота духовна смрт.
Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама које су тамо уместо земаљског Суца окренуте према нечему мрачном што је тамо уместо земаљског Месеца.
Историја никога није опаметила.
Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да жели истинито и добро... Зато се ругао са духовним и небеским, запостављајући га.
Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које делује...
Болести имају своје тајанствено порекло... Анђели знају... Зар снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.
Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења   чија   је   судбина   препуштена   незајажљивим апетитима кланица и месождера! Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења, магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво постоји пред њиховим очима... Муње су их заслепиле и усуд навезао у велике заблуде... Не знају да господ зна и оно што крију и што показују...
Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом сворм чувеном... Од „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ" остао је само пепео, остала је само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике маглзе.
И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље. ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе има судбину феникса: као што се ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама заложила, да би се родила подмлађенија, и лепша, тако и евентуални читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио подмлађенији и прекаљенији, друкчији... Уравнотеженији, ближи Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже. Духовна равнотежа  омогућава да  човек  може слободно да мисли, јер што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману  која из њега потиче.
Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и национална, и да се Бог често понаша према малим народима или несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа, људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван историја. Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део неког пакла, када то Господ дозволи. Што су појединци и народи одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога. Тај је становник Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још жуди за већом моћи. Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије. Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека, када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав. Господ не може заштитити човека помоћу анђела ако није признавао Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави... Постоји одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину, најодговорнији су они најгори од свих који су били у злима из љубави према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се уливају у осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање, као што пси нањуше дивљач у шуми. Реч ]е о злим духовима о којима се ћути, о онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их окрену у рђава, водећи их и потчињавајући на задивљујуће начине, тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени... Господ овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест, па чак да у човеку ускомешају  наследно зло које је скривено... Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан исход...
Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што следи  сабрано доста тога што је надживело своте власнике или творце. Нису их надживела Дела,  већ  ствари.
Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари, потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и Пакла... Познато је било древним људима да се разнотежа између Неба и Пакла смањује или повећава у складу са бројем оних који улазе у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и апсурдна историја извире из тога извора...
Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек чини ако је слободан... Човек се може поправити и припремити за бесмртан живот само ако је у слободи... Ако човек заволи нешто, заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи Истину, јер свака је истина у светлости...

(Мишљеновац, јесен, 1975 - пролеће 1976. Београд, 1992. - лето и јесен 1999.)
          = извор: ч. ЛИПАР, Крагујевац, бр. 11, пролеће 2002. године. стр. 6- 9.

..  Ово је одломак из обимног рукописа, који су српски издавачи одбијали - "Просвета" осамдесетих, (Милисав Савић), БИГЗ деведесетих (Радослав Братић), И СКЗ (Драган Лакићевић), затим тај рукопис, због нечега, није био занимљив ни члановима  неких књижевних конкурса (Завод за издавање уџбеника, Источно Сарајево), Дерета (Београд) и тд. Стицајем околности, тај рукопис није уништен, нестао, пропао; напротив - понеке од уредника је надживео; надживеће - усуђујем се да кажем - све - све те уреднике, па и самог аутора. У то, чини ми се, није поребно да убеђујем разумног читаоца данашњег, ни будућег. Часописи су одломке из овог рукописа прихватали, публиковали одломке, али не сви. У некима је рукопис морао да чека на ред месецима, поготово у оним књижевним листовима, где су стварни и прави уредници били неки други, невидљиви, иза сцене. Што је и разумљиво, с обзиром на режим у коме смо живели деценијама дрогирани конопљом тзв социјализма са људским лицем.Али да ту станем. Овим напоменама и прилогом започињемо листања српских књижевних листова и часописа, који су деценијама углавном разговарали сами са собом... (3. 07. 2016) БТ.
ЛеЗ 0007185  

Нема коментара:

Постави коментар