Документациони Центар "Заветина" (Мишљеновац)
_____________________________________________
..
..
БЕРТА . - Пајина љубав звала се Берта / М. КРАЉ | 12. август 2016. 23:33 | Познат идентитет лепотице на "Акту пред огледалом", који се ексклузивно излаже у музеју са именом великог сликара
..
..
..
БЕРТА . - Пајина љубав звала се Берта / М. КРАЉ | 12. август 2016. 23:33 | Познат идентитет лепотице на "Акту пред огледалом", који се ексклузивно излаже у музеју са именом великог сликара
БЕРТА: моја атлетска валкири девојка. Сва енергија ми се утрошила у том свакодневном рвању и гимнастичном надметању са њом... Биће тешко се од Берте опростити. ... пресекао оштрим ножем - и великим болом све везе са Бертом јако је већ била прирасла уз мене - операција тешка баш опасна по живот, али морало је бити...
Наш славни уметник Паја Јовановић (1859 -1957) овако је у својим никад објављеним сећањима, које је заједно са легатом завештао Музеју града Београда, писао о девојци коју је волео док је као млад сликар живео у Минхену. Ти записи били су траг кустосу овог музеја Данијели Ванушић, да после читавог века открије како је управо Берта жена на његовој слици "Акт пред огледалом". Ово дело из приватне збирке једног београдског колекционара, премијерно приказано у јавности у Галерији САНУ, на великој ретроспективи поводом 150 година од рођења сликара, први пут се сада ексклузивно излаже у Музеју Паје Јовановића.
- Жеља сваког истраживача је да буде у прилици да открије нешто потпуно ново и непознато - каже Данијела Ванушић за "Новости". - Поред примерака "Мемоара" Јовановић је у Легату оставио и јединствене белешке, написане на неповезаним блок-листовима, у којима помиње своју велику минхенску љубав - Берту, а сви подаци до којих смо дошли уклопили су се 2009. године, када је слика први пут изложена у Београду. Тада је постало јасно да није реч само о изузетном акту, већ и једној епизоди из приватног уметниковог живота.
СОБА МАЈСТОРАСЛИКА "Акт пред огледалом (Гола Берта)" биће изложена у Музеју Паје Јовановића до 22. септембра. Овај музеј настао је из Јовановићевог легата који садржи више од 800 предмета. Славни уметник је желео да Београду остави, како је говорио "оно што би вредело чувати" од његовог рада и алата, како би се направио један атеље, соба мајстора. Музеј града Београда је ту жељу остварио 1970, а две године потом његова оставштина је допуњена поклоном уметникове супруге Хермине - Муни Даубер, која је поклонила још 11 Пајиних слика.
Резултате својих истраживања Ванушићева је објавила у студији "Између приватне и јавне биографије, Слика Гола Берта пред огледалом". Настанак дела она лоцира у време када је уметник добио поруџбину од патријарха Бранковића да уради једно од својих најславнијих дела "Сеобу Срба":
- Паја тада није испуштао четкицу из руке, што доводи до јединственог закључка да је током 1895. заувек напустио Минхен и - Берту, вероватно не у време првог одласка по патријарховом позиву, како то наводи у мемоарима, али сигурно пре почетка рада на "Сеоби", значи крајем те године, чиме започиње нова фаза у његовом животу и раду.
Слику којој је актуелно излагање у музеју са уметниковим именом, тек треће појављивање у јавности у сто протеклих година, Јовановић је пренео у свој потоњи бечки атеље, где је пленила госте. Ту је била осам година, пре него што ће прећи у власништво Јожефа Горупа. Овај акт Јовановић никада није уврстио ни у једну своју поставку, а Данијела Ванушић се у својој студији бавила и сложеношћу односа уметник - дело - модел.
- Дејство и интензитет чулне и темпераментне љубави које је на Пају оставила његова атлетска валкира "расцветане женствености" учиниле су да је он, свестан моћи Ероса, али и његове пролазности и површности, спаси од заборава, дајући јој свој лични запис у времену - тврди кустоскиња Музеја града Београда. - Због тога се одлучује да Бертин лик уклопи у формалну структуру познатог ликовног жанра, акта у ентеријеру, чиме постаје визуелно сведочанство чулне лепоте једне жене и еротског доживљаја уметника.
= извор: Новости
ЛеЗ 0007472
Ево тог најстаријег дрвета "Преко Пека", дуговечне тополе, коју је можда засадио мој покојни деда Станко Лукић (1892 - 1955)? То је било велико, огромно дрво, и те године, када је деда преминуо. Као и брест у Лакомици, на салашу. Има преко сто година. Никада нисам питао оца колико тачно има. Запазио сам је врло рано, јер су на њу и на брест, као на највиша дрвета у околини, слетале роде. Знам да је шесдесетих била нагнута над виром пуним мрена, скобаља, кленова - које сам и сам пецао као дванаестогодишњак на крупне вишње, или шљиве. Тад је у селу постојала Зем. задруга "Златан Пек", и велика плажа на другој страни нашег Ракитара - Острва. На салашу је било четири дуда, два црна уз обор, један сур до воћњака Тасе Дрде, пок. армуникаша, и једна крупних црних плодова крај мишљеновачке ваде и неколико вишања...
..
..
..
После смрти малог Драгише Лукића, нашег несрећног стрица (тридесетих година, минулог 20. века) деда Станко је продао део имања испод Српачког Јаза: трговцу Јовици Девином. Сада је ту права континентална прашума, којом се пробијају понекад Власи из околних села, због слатких трешања мајских близу ове стогодишње тополе, од које се померио и ток Пека на југ неких тридесетак метара... ( 13. мај 2016.)
ЛеЗ 0007182
Нема коментара:
Постави коментар