Претражи овај блог

НАРОД ВЕЛИКОГ КРИКА

НАРОД ВЕЛИКОГ КРИКА /  Миодраг Павловић
Канал ФИЛТРА при "Документационом Центру Заветина"

..

..
 НАРОД ВЕЛИКОГ КРИКА

Последњи узвик оста необјашњен. Оно што се чуло предвече на Голготи. Из дубине груди Његових, дошла је вест да је и Богочовеку тешко пала та деоба: кад се између душе и тела повлачи црта. Шта ће да траје, а шта ће да нестане кад се открије устројство света вишња? Патња је оквир завршног људског лика. То је и судбина народа верних: у вечност улазе преко великог крика.

СРБИЈА

Србија, је ли то место? Или народ који се на једној белези роди? Извиди брзо од којег си кова и који ћеш да заступаш значај. Пре но што падну киселе кише и дођу магле од којих све зарђа. Добио си своју судбину пре но што су ти дали твој вапај. Дивовска шума страдава у биткама и према тресетишту клизи. Нал главама нам лебди један пањ. Све се то догодило, ником другом него - теби. Народу припада и похвала за храброст док му руше један па други мост. На нас се налактио враг. Свака ће те животиња угристи, убости. Од уједа ојачаш у сутон и почнеш да идеш путем носећи плодове да их за светом трпезом једеш. У почетку то чиниш споро. Затим израстеш ко ОМЕГА, у народ већи од свог слова.



ПОЧЕТАК БУНЕ ФИЛИПА ВИШЊИЋА

Прави усмени певачи крстаре и даље по нашим крајевима, преносећи исконске начине усменог певања, његових фигура, и саму узвишеност песничког језика. Ти певачи су крупне, добро распознатљиве песничке индивидуалности. каква је била и гуслар Филип Вишњић, певач бесмртне епске песме Почетак буне против дахија. Њему је успело да старе песничке, космолошке шифре примени на један догађај карактеристичан за модерна времена: на једну народну буну. Преко небеских појава шаљу се вести и налози, не да се поштује један устаљени ред, него да се створи нови историјски циклус преобртањем претходног реда. Усред зиме најављује се фигура нових времена; божанским знацима инаугурише се долазак једног демократског устројства.
Оно што разликује Вишњића од песника писмене поезије јесте његов језик који је сав у подразумевању постојеће говорне норме, усавршене усменом певачком традицијом. За Вишњића, и друге усмене певаче из прве половине деветнаестог века, криза језика не постоји, за њих је језик чврста супстанца са укусом вечности.

***

Осећање историје Миодрага Павловића

Прошло је четрдесет седам година од појаве прве збирке Миодрага Павловића, 87 песама. Та књига је имала - добро је познато - прекретнички значај за савремену српску поезију. Млади Павловић кренуо је тада једним новим путем, путем непрекидног стваралачког истраживања, на коме се и данас налази са - и по обиму и по значају - изузетним делом иза себе. Сада је то песник европског формата, на врхунцу својих творачких моћи. У низу својих песама Павловић је дао дубоку лирско-епску пројекцију историје Срба, у широком распону од паганских времена до новијег доба. Размишљајући о српској историји, он употребљава реч "пошаст": непрестано ратовање, борба за национални опстанак, гомилање несрећа... Тон тих песама је понекад ироничан, понекад туробан, али не и безнадежан. Филозофија историје Миодрага Павловића је обележена трагичним акцентима, али она није песимистичка. Слика успињања се јавља после сваке слике кретања низбрдицом, а глас захвалности надјачава свако порицање. Историјски смисао се баш и рађа из привржености животу, из осећања верности духовним начелима, формираним на почетку нашег историјског пута. Суровост балканске и српске историје изражава се у епски интонираним призорима апокалипсе. Како се спасти из апокалиптичког кошмара? Павловић каже: апокалипса се лечи лепотом. Мисао о могућем спасу из света трагедије и апсурда он ће изразити и овако: "Узети поново лепоту света у руке, као путир."
Две највише вредности - истина и лепота - угрожене су у овом свету. Рушилачке силе устремљене на дела духа често се помињу у Павловићевим песмама. Песника никад није напуштало уверење да ће креативни дух однети победу над свеколиком деструкцијом. Књижевно дело Миодрага Павловића је толико велико, толико очигледно у својој величини да га ми просто прихватамо као такво. Оно је збир појединачних подвига, остварива из године у годину, из деценије у деценију. Вредност тог дела, како време пролази, постаје све уочљивија. - Павле Зорић

...
..

НАПОМЕНА Ур.:

Један једини пут је песник и академик Миодраг Павловић свратио у Библиотеку ОШ "Михаило Петровић Алас", Јованова 22, у Београду, и тада смо разговарали, у четири ока, о многим стварима. Сећам се да сам га два пута, не желећи то, натерао да поцрвени до ушију. Питао сам га, директно, поред осталог: - Ко је у ствари, у своје време, одбио рукопис књиге песама "Судбина раба Мирослава", који сам био понудио "Просвети" (седамдесетих минулог века)? Друго питање  се односило на то да ли припрема допуну своје чувене антологије српске поезије, у којој би било места, и за изборе и вредновање  неких млађих српских песника (млађих од Љубомира Симовића, Вита Марковића и Матије Бећковића).... Мислим да ми је тада Павловић поклонио своју песничку плакету "Народ великог крика"; али није додао датум. Да ли је то било 1999. или 2000-те? Или можда 2002.?  Нисам сигуран. Знам да му се, због оштрине, није допала моја књига есеја "Уметност маховине"; и требало је да прође много времена до нашег следећег сусрета. Беше то оне године када је преминуо песник П. Крду. Дошао сам у УКС да изразим пијетет пок. Крдуу, и да снимим грађу за један документарни филм. То обележавање Крдуове смрти беше у организацији Друштва књижевника на трибини УКС у приземљу. У исто време - ја то нисам знао - био је уприличен, горе на спрату, сусрет са  песником и академиком Миодрагом Павловићем. Чекајући да почне нека врста поемна Крдуа изашао сам у хол, у тренутку када је Миодраг Павловић са једном непознатом Госпођом - непознатом мени -ушао у зграду у Француској, и руковао се са нашим заједничким издавачем песником Ристом Василевским. Љубазни Василевски хтео је даме упозна са Павловићем ( не знајући да се ми лично знамо још од седамдесетих), и повео га је према мени. Одједном је Павловић благо лупио по рамену Василевског и рекао са осмехом - Па ја Лукића знам...Упознао ме са Госпођом, мајком његових кћери, и онда кренуо горе, на спрат.где су га очекивали... Стицајем околности, то је био наш последњи сусрет. 
Умро је сасвим неочекивано у Немачкој, и сахрањен је  на Шварцвалду у градићу у чијој близини живе Јелена и Марко (Шолетова ћерка и зет, лекар). Када је претпоследњи пут моја пок. жена ишла да обиђе "децу" у Немачку, ја нисам могао да пођем са њом, иако сам желео.
У песми Побратимства, Павловић вели да је склопио побратимство. Било је то давно, у околини светог брда. Остала је међу нама затегнута струна. У молитви се један брат другоме обраћа.Вечни помен...
Сад те стихове, после свега, читам на други начин: као директну причу о нама...
                                            (30. 06. 2016.)   

 ЛеЗ 0007181 
 

Нема коментара:

Постави коментар