Претражи овај блог

Необјављени рукописи

Да ли је права историја и чувена уметност у званичној историји и официјелној уметности или се оне, обе, тек незиру у необјављеним рукописима, заточеним већ деценијама далеко од очију и стручне и најшире јавности?
                                           
                                             ________________________

..
..




«Белешке» Драгутина Ранковића


Драгутин Ранковић

У Одељењу посебних фондова Народне библиотеке Србије у Београду, под сигнатуром Р 1115, налазе се Белешке Драгутина Ј. Ранковића. Рукопис је поклонио Библиотеци сам аутор са жељом да се не користе нити публикују до 1960. године.
Белешке су писане у облику дневника и почињу 5. септембра 1941, а завршавају се 31. августа 1944. Не знамо, да ли је аутор са овим датумом престао са писањем или је наставак изгубљен. Рукопис је подељен на 34 дела и сваки одговара једном месецу у години, осим за 1941, која је подељена на два дела. Јанковић је врло често заједно са својим списима, у коверат стављао инересантне штампане материјале - летке, карикатуре, прогласе. Писао је готово сваког дана, држећи се структуре коју је сам одредио. Како сам аутор наглашава, његова жеља је “да онима који после сто година буду проучавали историју данашњег времена, пружим што више материјала”. Он бележи “само оно чега у новинама нема” (11. фебруар 1942). Овим речима је најбоље изражена вредност рукописа као историјског извора. У њему су изнети утисци и мишљења грађанина Београда, државног чиновника у пензији, који, иако је познавао људе у политичком врху Краљевине Југославије (Љубомир Давидовић, Милан Грол), није био активно ангажован у тадашњим збивањима. И поред не баш великог књижевног дара, аутор нам упечатљиво преноси свакодневну борбу Београђана са разним недаћама. Стил писања је врло уједначен, али често оптерећен незграпним пасивним конструкцијама, као и понављањима у објашњавању и изношењу података, који нам се у великом броју случајева могу учинити беспотребнима. Ипак, за тако нешто треба да имамо разумевања, имајући обзира према условима под којима аутор пише, као и тадашњи правопис и стилу писања. Негативне примедбе се сигурно не могу односити на врло честе “извештаје” са београдских пијаца (Бајлонијева, Каленић, Зелени венац), са исцрпно наведеним ценама разних артикала, који истовремено истичу мизерну куповну моћ становништва. Ти подаци могу бити од великог значаја за привредну историју Београда и Србије под окупацијом.
У Белешкама, аутор пише и о називима београдских улица и утврђивањима тачног распростирања одређених квартова, као и историјатом њиховог настанка. То је у ствари наставак рада о «старом» Београду, што је била омиљена Јанковићева тема, коју је често обрађиовао у многобројним чланцима у међуратној периодици, највише у Општинским новинама. Значајни су подаци о културним институцијама, првенствено о Народној библиотеци, за коју је Јанковић и емоционално везан. Бројне су критике и осуде квинслишког режима, нарочито жандармерије и њеног односа према грађанима, као и политике снадбевања, те понижавајућег положаја према Немцима. На удару је посебно Дирис, односно Дирекција за снадбевање коју је основала влада М. Недића. Ранковић има веома негативно мишљење и о омладини, као и о друштвеном животу уопште, који је према његовим описима током 1942. и 1943. године, био пун забаве, фудбалских утакмица, игранки, а кафане су биле препуне гостију, као да рат и не постоји.
Веома су потресне и упечатљиве странице на којима аутор описује бомбардовања Београда од стране Немаца 1941, и савезника 1944. године. Бомбардовање које је учинило немачко ратно ваздухопловство, као и капитулацију војске Краљевине Југославије, Ранковић нам представља из перспективе једногодишњег сећања, док је англо-америчко бомбардовање на Ускрс 1944 предочено живо и упечатљиво, пуно огорчења на «савезнике». Намеће се осећај дивљења и захвалности према аутору, који је у тренуцима, док је заједно са својим суграђанима мислио о томе како да спасе живу главу, он поред осталог стиже да нам остави сведочанство о том догађају, који је дуго година из разумљивих разлога био табу тема за српски народ и домаћу историографију.
Почев од краја 1943. године, када се исход рата већ извесно назире, политички догађаји и коментари, као и размишљања о послератном уређењу земље, налазе се у жижи Ранковићевог интересовања. Уместо описа свакодневног живота и критика на рачун комуналних и других служби, који својим бирократским понашањем изазивају гнушање и револт обичног грађанина, нарочито пензионера, и у мирнодопским условима, у први план избијају ауторова политичка убеђења. Ранковић је доследни борац за демократију, а током окупације се још више кристалише његово убеђење да је уставна и парламентарна монархија најбоље државно уређење за српски народ. Сходно дугогодишњем чланству, пун је хвале и неумерених похвала на рачун Љубомира Давидовића и Демократску странку. Он сам признаје своје заблуде у вези Југославије и југословенске идеје, али је његова визија послератног уређења земље упадљиво набијена емоцијом, нерационална, несигурна и збуњујућа. Час се залаже за самосталну Велику Србију, час за конфедералну Југославију, али све му то не смета да сматра да после рата треба вршити исправке према Италији (Истра, Трст) и Аустрији, иако тамо нема Срба. Поред демократских, с приближавањем краја рата, све више долазе до изражаја национала убеђења, која прелазе у шовинизам. Ранковић се залаже за стварање Велике Србије на рачун Хрватске, Бугарске и Мађарске, па тек онда евентуално за рестаурацију Југославије, као парламентарне монархије. Све то је праћено «разумевањем» за евентуалну «праведну» освету над Хрватима, муслиманима (Бошњацима), Мађарима и Бугарима. Изразити је антикомуниста и о партизанима има екстремно негативан став, за разлику од покрета Драже Михаиловића, који за њега представља јединог легитимног и легалног носиоца покрета отпора, и у потпуности се слаже са «стратегијом чекања» који спроводи Југословенска краљевска војска у отаџбини. Занимљиво је да се Јосип Броз Тито први пут помиње тек у октобру 1943. године и да од тада не престаје да буде предмет Ранковићеве, у најблажу руку речено негативне опсервације, која је била препуна негативних епитета и омаловажавања. Током 1944. г. приметићемо збуњеност и осуду владе у Лондону због промене политике, нарочито поводом прогласа Тита и Шубашића, као и сопштења краља Петра о стављању четничких снага под команду НОП-а.
Крај Белешки обележавају помешана осећања аутора, од радости до страха, а у вези блиског ослобођења Београда. На жалост, не знамо да ли је Ранковић наставио са вођењем дневничких забелешки и после августа 1944, тако да смо остали ускраћени за његово виђење ослобођења и успостављања нове, револуционарне, власти. О томе, да ли је Ранковић веровао у скорашњи крах режима Јосипа Броза Тита, можемо само нагађати из чињенице да на ковертима свог списа који је поклонио Народној библиотеци Србије пише «отворити 1960.»
О Драгутину Ј. Ранковићу имамо врло мало података, а највећи део њих је оставио сам аутор у свом рукопису. Рођен је 28.2/13.3 1882. г. у Београду, где је и завршио основну школу. Пореклом је из занатлијске породице (отац Јевта, опанчар из подавалског села Бели Поток), која се често селила по Србији у потрази за бољим послом. Такође, ништа не знамо о његовом животу од завршетка основне школе па све до запослења у Лозници 1903. г, где је радио као чиновник Министарства финансија. Убрзо прелази у Београд, где уписује Правни факултет, који завршава уз рад у истом министарству. Учесник је балканских и Првог светског рата. Од 1920. до фебруара 1927. г. је радио у Окружној самоуправи врањској. Члан је Демократске странке, вероватно од њеног оснивања, а сигурно од 1922. године, када са још два демократска посланика из околине Врања одлази у Немачку, као члан делегације за преузимање имовине добијене по основу ратне репарације. Објављивао је чланке у доста новина и часописа, између осталих уПолитициПравдиДемократијиПолицији. Током боравка у Врању, био је уредникВрањског гласника, а извесно време и колумниста у Занатлији. Априлски рат 1941. г. је дочекао као пензионер. Био је ожењен Даром, са којом је имао кћер Зору, удату за Рудолфа Бајера, Немца родом из Рајхенберга у Судетској области у Чехословачкој. Бајер је између два рата дошао у Београд где је радио као инжењер. Драгутин Ј. Ранковић је умро 4. 6. 1956. као удовац, а о судбини његових потомака за сада немамо података.

 ЛеЗ 0007545  

            

Нема коментара:

Постави коментар