О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА / Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава: Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико) Захваљујући Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... Настало је полазиште у културно-књижевни центар звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Newspapers Ecumenical

Newspapers Ecumenical
MEDIUM. Profil

среда, 27. јул 2016.

Recycle Bin или шта је све било у овим складиштима, на које сам био заборавио?

У меморијама лаптопа, који само користили Ш. и ја, има ствари "старих" и по више година, на које сам, верујте, заборавио. Сад све то прегледам, и - већину тога бришем. Има и обиља Ш-ових фотографија, али ту нису све - преснимавао сам их с времена на време на тзв. "спољну меморију", коју су ми непознати хакери уништили (преотели) не тако давно... Тако да је на овом лаптопу остао само врло мали део фотографија које је сама Ш.- пасионирано снимала последњих година.

*
Из једног писма написаног 29. маја 2012. И упућеног, као и обично, на погрешну адресу

(....)
Нико Вам ништа неће дати, драга пријатељице, тек тако, ни авион ни ауто, ни кућу, ја више не сањарим о филантропима , изгледа да су нестали или помрли. Али разумем Вашу жељу. И ја сањам нешто скромније, да негде у Хомољу, или у неким још врлетнијим и пустим крајевима Србије откупим неки напуштени салаш и тамо оснујем Музеј Заветина (под ведрим небом), Немогућег ратара, са једном библиотеком .И једним библиофилском радионицом… Мојим пријатељима сам у Србији смешан: они верују да сам предодређен и позван за нешто друго…
Што се тиче “Трговаца”; шта да Вам кажем?Покварио ми се знак питања на лап топу!Нисам га заборавио. Објавио га је издавач који ми није био близак. И који није умео да прода права Кинезима, Индијцима, Јапанцима, Енглезима, Шпанцима, али пре свега Немцима, јер Немачка има најмоћнију издавачко штампарску галаксију. И машинерију. Објавио га је у невреме, неколико месеци касније Србија је бомбардована, изловована.
“Галимар” коме је нуђено, штампао је Јевреје из Србије (Киш, Тишма, Албахари)… Оно мало мојих иностраних пријатеља, пре свега господин др Бошко Томашевић (тренутно профессор у Инсбруку, на универзитету , предаје теорију немачким студентима опште књижевности) , понели су неке моје књиге. И нису их давали преводиоцима, нису преводиоцима препоручивали,  него су их остављали у немачким библиотекама, надајући се да ће се неки немачки студенти славистике одважити једног дана, на куково лето, да преведу понешто од тога. Тек пре неколико година, када је проф. Томашевић требало да објави један свој роман, ја сам схватио, да се не један, него многи наши људи у свету, који знају језике, а имају и списатељске амбиције, нису снашли у том свету, или нису направили потребна познаства са људима из света немачког, или француског, или енглеског издаваштва. Томашевићев роман је на немачки превео његов колега, асистент, преводилац са српског на немачки, познат као такав код нем. издавача. Томашевић је платио да W. преведе 20-ак страна рукописа са српског на немачки, и то је као предложак послато једном немачком уреднику слависти, издавачу. Томашевић ми је дао адресу тога господина, и када сам се интересовао како се крећу цене превода са српског на немачки, добио сам одговор који ме је обесхрабрио. Знао сам цену превода са српског на немачки београдских преводилаца; Господин из  Инсбрука је тражио 7 пута више. Питао сам зашто. Зато што је живот у Аустрији 7 пута скупљи. Узми или остави
Јас ам после тога дигао руке од помисли на превођење неког мог романа на немачки, или неки други страни  језик. Када би, пак, “Трговценеко превео на немачки, ко зна, можда бих после годину - две од хонорара мого да купим неки мањи авион*, али : ја се не заносим.
И право да вам кажем : не размишљам више о томе како ће и где завршити примерци  књига које сам током живота поклањао. Боље да не  знам. Схватате и зашто.
.......
Интернет, као и демократија, подразумева и меру и границе.
У вези с тим: ја се извињавам, нисам душебрижник, али просто хоћу да вас посаветујем, ако смем, треба имати и меру ; ако се прави и кад се прави лични сајт. Све мора бити осмишљено, креативно, живо, функционално, информативно. Негломазно. Ви знате да Гооглов преводилац, сваку страницу неког сајта, блога, може , ако је уграђена та компонента преводиоца, аутоматског, да преведе текст на око 80 светских језика. Према томе, довољно је да у сајт на српском или хрватском буде уграђена та компонента Гоогл преводиоца. И онда је све видљиво И разумљиво , сваком оном ко посети Ваш сајт.

Блог или сајт треба развијати промишљено, укусно...

____________
   
  * Каква глупост! Какви авиони, какви камиони! Каква илузија! (Накнадно додато, малопре)

  **
  Градитељство, традиција

У прошлости зa оногa ко хоће дa грaди кућу нaјвaжније је било дa нaђе срећно и „берићетно“ место. Зaто, кaдa се место пронaђе, дa би се проверилa његовa „берићетност“ остaви се чaшa с водом дa преноћи. Ако у чaшу упaдне штa живо (мувa, лептир, мрaв или бубa), ондa може дa се грaди, a aко у чaшу не упaдне ништa, ондa, човек ту ништa не грaди јер по веровaњу тaд у тој кући неће имaти ничегa.
кућa Вукa Кaрaџићa у Тршићу

Кaдa почне грaдњa, a њу није вaљaло почињaти нa „посaн“ дaн (средa, петaк или прaзник) већ понедељком, јер с понедељкa све вaљa зaпочети, зовне се мобa дa копa темељ. Кaдa се темељ ископa, нa свa четири ћошкa стaви се по зрно тaмњaнa, зрно пшенице, по једaн кукуруз или зрно и „звекећa“ (метaлнa) пaрa, дa би по веровaњу кућa увек имaлa новцa, хлебa, a тaмњaн чувa кућу од вaмпирa.
Нa првом ћошку који се сaзидa, и то сa источне стрaне, коље се овaн или овцa чијом се крвљу нaтопе зидови зaпочете згрaде. Ово је врло стaри обичaј, јер приношење жртве чијом се крвљу прскa згрaдa којa се зидa зaменило је у прошлости жртвовaње људи приликом зидaњa већих грaђевинa. Дaнaс обичaј приношењa жртве при грaдњи, чији је циљ дa се од грaђaнa одстрaни зли мaђијски утицaј и осигурa срећa, среће се не сaмо код сеоског него и грaдског стaновништвa Рaђевине.
Зa грaдњу не вaљa користити вишaк дaске којa је остaлa после прaвљењa мртвaчког сaндукa, a које је покојник себи још зa животa нaменио. Не вaљa користити дрво у које је „тукaо“ или удaрaо гром, нити гa ложити у шпорету јер ће по веровaњу грaм удaрити у кућу.
Кaдa се кућa сaгрaди, ондa се зове нa „шљеме“. Ту родбинa и комшије доносе чaст (печено прaсе или јaгње, погaчa, питa и рaкијa) и дaр (кошуљa, чaрaпе, пешкир, ћилим, дaнaс сервиси, судови, постељинa, кућни aпaрaти и др.) Једaн део дaрa се дaје мaјстору, a други део и чaст домaћину.
Мaјстор се попне нa кров, зaкити „рогове“ стaблимa (шaровкaмa) кукурузa. Стaблa кукурузa се стaве зaједно сa кореном и плодом дa би увек било хлебa у кући. Дaнaс се између две шaровке зaвеже кaнaп пa нa његa мaјстор извешa свој дaр. После свегa овогa мaјстор с врхa кровa виче „Хвaлa, домaћине, који си се постaрaо — дaр и чaст нa шљеме донео. У ширину ширио, у висину висио, синове оженио, ћерке удaвaо, унучиће крштaвaо. Хвaлa, жив и здрaв био пa се веселио!“
У прошлости се у кућу пре икaквог покућствa уносилa вaтрa сa стaрог огњиштa, со и хлеб. Дaнaс се у кућу нaјпре уноси слaник сa сољу, хлеб a понегде и бокaл с водом. - Аутор: Алексaндaр Ђурђев, Рaђевинa (извор: ЛОЗНИЧКИ СТAРИ ОБИЧAЈИГРAДЊЕ КУЋЕ)

***
Нисам увек публиковао све оно што су ми аутори слали уз своје књижевне прилоге превасходно (фотографије, пропратна писма-  штета што нисам! Већина тих ствари је нестала пре неколико месеци када су ми непознати хакери пребрисали преписку са стотинама аутора, укравши ми налог, тако  је нестало на хиљаде писама, фотографија. Само игром случаја, остале су по неке ствари, фотографије или писма, које нисам публиковао). У такве спадају и фотографије песника Р. Шајтинца, две које су сачуване (примљене крајем октобра 2012)

..

..

****
ПРЕПОЗНАВАЊА

Небеса, изнад мога села (мога света) боје индига, боје пепела,  без краја, и неко јато птица на југозападу које се врти у круг као матица. Мачак који се умиљава, бели принц, јунак  филма, сигнал... војска – каква војска? – она што је је прилегла на хоризонту,  једва приметна,  извиђачи?
Војска што ниче као травица зелена почетком јесени, војска о којој појма немам, о којој једва слутим сада. Војска, што надолази кроз време, не да ме пороби, не, војска  која не може без мене, коју – грубо је рећи- храним својом  мишљу. Војска без војсковође, којом командује стални раст и стално надолажење....
Војска која потискује зле слутње и тужне снове...
       Записано, одмах након буђења, пре  … можда месец дана. Данас је 26. Октобар 2015. Око 9, 32 ч. Одвезао у пола седам на Онколошку  Ш., снимање на ЦТ.  Вратио се у Принципову и чекам да ме позове, можда све заврши до пола једанаест? Кад сам дошао,наш Гаша је лежао испред бараке испод хризантема које само што нису процветале. Одмах је кренуо за мном,у кухињу наравно, а затим и у ову собу где спавам. На кревет. И спава дубоким сном. Његова пријатељица Чупе, лепа руска мачка пепељаста, узнемирила се док је Ш. улазила у ауто, јутрос. Ш. их храни, а Гаша преко дана, спава у њеном кревету као какав принц. А, да. То сам видео. На Онколошкој док сам чекао... једно пола сата. Нека болесница  седела је близу мене, сасвим обријане главе, читала неку подебљу књигу и гризла своје нокте, као да сиса прст. Нисам могао да не приметим, тај облик нервозе и престрављености вероватно те непознате жене ме је ... хтедох да напишем згромио .  Не,  поразио...  Подмукла боленштина једе изнутра.... Душевни удав... Сачувај, Боже!

Дневник очаја и наде

Понедељак, 13. Јун 2016.

Устао у 6: 00 да препаркирам ауто. Киша.
Кроз месец дана је Ш. 64. Рођендан. Дај Боже да га дочекамо, као и раније.Киша.
Дај, смири се, хоћу да одспавам још мало. Скувај себи кафу. Шта ти је?
Сањао како беремо црвене јабуке. Крадемо јабуке...
Релативно мирна ноћ. Једва заспао. Попила морфијум. Да је не боли...Киша.
Јуче, две паралелне пруге на небу . трагови авиона...
         (Седам дана касније, Ш. је преминула)
Снимак са једног од последњих београдских сајмова књига, који је Шоле посетила
......



четвртак, 14. јул 2016.

Травари, виле, вилењаци, али и домаћи и страни стручњаци из ове области Сокобању доживљавају као своју престоницу...

У част великог свеца Светог Јована Биљобера планина Ртaњ сваке године је у ово доба "мека" за људе који верују у природу и њене магичне моћи. На хиљаде њих походилo je обронке планине, неки се успели и на Шиљак, највиши врх, да би прикупили биљке од којих припремају чајеве и мелеме и тако допуњују кућне апотеке. Травари, виле, вилењаци, али и домаћи и страни стручњаци из ове области Сокобању доживљавају као своју престоницу, не само због близине Ртња већ и због тога што више од две деценије негују манифестацију названу по поменутом свецу. Подубица, ива, кантарион, ртањски чај, хајдучка трава.
Љубинка Стојковић, лекар фитотерапије и председница Удружења за лековито биље "Магична вила" тврди да су биљке са ове планине ароматичније од оних које расту на другим стаништима.
- И боја им je израђенија а мирис "јачи". Ово је "благо" о коме морамо водити рачуна. Потребна је непрекидна едукација да они који скупљају знају да оставе у наслеђе ово лековито биље. Може се лако десити да просто нестану са неког станишта - каже Љубинка која је приликом успона на Ртањ са "вилама" и "вилењацима" пронашла убрано па бачено "вилино сито". Верује се да је ова биљка заштитник вила а у ствари је изузетно лековита. Због прекомерног брања сада је заштићена.
- Мало је познат жедник, биљка која на Ртњу расте из камена а од ње се прави најбољи мелем за хемороиде - открива нам Новица Видојковић из Куновице.


Na Rtnju bilje i smilje za svaku boljku

Родило се, треба га љуљати...


Овако је то било, крајем марта.

..
Неки делови Велике магазе били су пуни прашине, паучине, мемле, ужеглог лоја година
А онда су момци замешали креч, засукали рукаве...


..
Све је требало опрати. Сувишно склонити, понешто заштитити...

...

..
Све се узмувало и у Другом дворишту. Овај зелењак је покушао да побегне уз стару крушку...

..
Споља је било, као и обично - гладац... Али унутра, требало је ићи од једне до друге собе, у којима нико не станује осим књига и жалости, и паучине, и брисати, паучину, и све друго...

* * *


Богами, требало је добро презнојити се, у време  које баш и није било за ове работе, али....Појавио се, видите на слици, зрак...
Као благослов, надамо се...


среда, 13. јул 2016.

Соња Лихт ме је 2008. године сменила под тачком разно, али је барем имала ту пристојност да главног уредника "Политике" смењује на састанку УО компаније, па макар и под тачком разно. Сада не постоји ништа осим аутархије директорки спорног легалитета, па се чак ни Скупштина "Политике", која ме је именовала, не састаје...


Отказ на кућну адресу /  И. МИЋЕВИЋ | 12. јул 2016. 14:09 > 19:22 | Коментара: 13 - Директорке "Политике" одлучиле да отпусте из фирме доскорашњу главну уредницу Љиљану Смајловић. Решење јој уручено док је била на годишњем одмору. Жарко Ракић в. д.
ДОНЕДАВНА главна и одговорна уредница листа "Политика" Љиљана Смајловић у уторак је добила отказ. На њено место, као вршилац дужности, именован је Жарко Ракић, уредник спољнополитичке рубрике. Решење о отказу на кућну адресу донела јој је службеница "Политике", потврдила је Смајловићева за "Новости". Каже, морала је прво да потпише да је решење примила како би јој дозволили да види шта у њему пише. Смајловићева је, иначе, била на годишњем одмору када је одлучено да јој престаје радни однос. Она је оставку дала 4. јула, са аргументом да јој "менаџмент не дозвољава да самостално управља редакцијом", оцењујући да за "заузимање непријатељског курса према листу" менаџмент има подршку власника, тј. државе.
Решење о отказу потписале су обе директорке "Политике новине и магазини", која издаје лист "Политика" - Нина Самарџић и Мира Глишић Симић. Ни једна ни друга у уторак нису желеле да појасне одлуку о отказу дојучерашњој главној и одговорној уредници, нити ону о именовању вршиоца дужности.
У отказном решењу, оставка Смајловићеве на место главног и одговорног уредника протумачена је као њена изјава о отказу, иако нигде није навела да не жели да ради, већ само да не жели да буде на челу редакције.
ПАНОВИЋ КАНДИДАТКАО најозбиљнији кандидат за наследника Љиљане Смајловић на челу "Политике" помиње се Зоран Пановић, који је до недавне смене исти посао радио у листу "Данас". Пановић је "Новостима" рекао да га нико није позвао на разговор о "Политици", као и да не зна да ли би понуду прихватио, ако би му било понуђено.
Према Статуту компаније, Скупштина "Политике новине и магазини" именује и разрешава дужности одговорног уредника, па би у овом случају она морала да се састане и донесе одлуку већином гласова. Скупштину, међутим, нико ништа није ни питао, нити се то тело састајало иједном у последњих годину дана. Правни заступници Смајловићеве указују да није испоштован ни отказни рок од 30 дана, да су прекршени и интерни акти, али и Закон о раду.
- Соња Лихт ме је 2008. године сменила под тачком разно, али је барем имала ту пристојност да главног уредника "Политике" смењује на састанку УО компаније, па макар и под тачком разно. Сада не постоји ништа осим аутархије директорки спорног легалитета, па се чак ни Скупштина "Политике", која ме је именовала, не састаје - прокоментарисала је Смајловићева за "Новости". - То је понижавање функције главног уредика и понижавање целе редакције. И то је прави став власника "Политике".
Она сматра скандалозном и чињеницу да њен заменик Батић Бачевић није добио шансу да води редакцију. На исти начин, додаје, 2008. године, на њено место именован је Радмило Кљајић, уместо Владимира Радомировића, који јој је био заменик.
Отказ на кућну адресу

= из коментара:

Miladin Cvijetinović 12. јул 2016. 18:11 Nakon 40 godina iz protesta prestajem čitati "Politiku" , a brišem je i sa računara i sa mobilnog uređaja. Izgleda da im se put kojim su krenuli malo žuti!!
драгиша 12. јул 2016. 15:07 У Политици настављају да негују једноумље. И то баш оно које личи на посткомунистичко. Што се втло често одражава на избор сарадника тог листа, начине писањаи сфере друштва за које тај лист треба да се интересује и покрива.Чист западни начин вођења по којима треба обавезно сећи главе које стрче.То је давно опробана и развијена метода, На пример читава јапанска нација и друштво су тако организовани и то од краја другог светског рата.Мислим да није тешко схватити ко га је развио и применио ?

Nuclear Vlasta 12. јул 2016. 14:46   Sama je dala odrešene ruke Nadzornom odboru. Da im je nešto značila ( ai njoj posao) nebi bilo ovako rešeno začas. Ima tu nečega još o kome ćute obe strane.



Салаш СЕВЕРАЦА

Салаш СЕВЕРАЦА
Архив Сазвежђа ЗАВЕТИНА