Претражи овај блог

четвртак, 31. децембар 2015.

Дивљи српски коњи, Краљево


Деценијама повише Краљева опстаје педесетак полудивљих коња. Сурови планински услови, нарочито у зимском периоду, не иду у прилог опстајавању


ПЛАНИНСКИ масив Столови, који се са јужне стране издиже повише Краљева, манастира Жиче, Матарушке Бање, средњовековног града Маглича и Ибарске клисуре, осим по столетним шумама, прелепим пропланцима и мирисним нарцисима, препознатљив је и по још једној несвакидашњој атракцији - крду од педесетак полудивљих коња који већ дуже од три деценије опстајавају на овој планини. 
На Столове, чији највећи врх Усовица досеже до 1.375 метара, питоме коње су најпре доводили њихови власници - мештани села подно планине и да им, бар током лета не би били на терету, остављали у планини због обиља здраве и сочне хране. Временом, коњи су остављани све дуже, па чак и да презиме, а онда је крдо почело да се осамостаљује и умножава, па и да поприма особине дивљих коња потпуно независних од људи.
Тако се, упркос томе што су неки коњи остарили и угинули, крдо предвођено легендарним пастувом Мором, постепено увећало на педесетак коња којих би вероватно било и знатно више да није сурових планинских услова. Многа нејака ждребад сама страдају или, још недорасла, заврше као плен изгладнелих вукова, а понекад и безобзирних двоножних крадљиваца. Коње, који све то преживљавају, међутим, више ни њихови власници не могу да врате с планине. А, и кад им то некако успе, коњи, после дан-два, опет побегну у планину, на слободу и своје небеске висине.
- На Столовима имам осам својих коња и сви су чиповани. Због дугогодишњег самосталног боравка у природи то су сада полудивљи коњи, али и даље веома паметне, племените и одане животиње. Као и остали власници коња на Столовима, редовно их обилазим, тимарим и храним - прича Драган Коматовић (63) из Жиче, председник Удружења љубитеља коња "Столови", које броји седамдесетак чланова.
Иако планина надомак Краљева са крдима полудивљих коња свакако представља неискоришћен туристички потенцијал, на том плану се мало шта померило са мртве тачке. Све се и даље своди на ентузијазам чланова овог Удружења који не крију своју љубав према природи и племенитим животињама.
- Не каже се без разлога да ко воли коње, воли и људе. А, да не остане све на речима, Удружење је сопственим средствима на врху Столова подигло и планинску колибу, да се онај ко се задеси на планини огреје, окрепи или склони од невремена. Недавно смо водили ученике Пољопривредне школе да виде коње на планини и били су одушевљени. Грлила су деца коње као да су им род најрођенији - додаје Коматовић.
Сурови планински услови, нарочито у зимском периоду, не иду у прилог опстајавању полудивљих коња. Неприступачни и често завејани шумски путеви и стазе онемогућавају власнике и остале љубитеље да их по снегу обиђу и донесу им храну.
- Критично је било у фебруару 2012. када је нападао велики, готово незапамћени снег. Тада смо коњима хеликоптерима МУП дотурали кабасту храну - присећа се Коматовић. - Планирали смо да за коње горе направимо посебне тремове са такозваним јаслама, али за то је потребно мало више новца. Мада, опстају коњи на Столовима и у тешким условима. Знају сваки камен, сваку врзину на планини, знају где има заветрине и где могу да се склоне када почне да дува хладан планински ветар. Природа је чудо, нема шта...

ДЕФИЛЕ
СВАКЕ године на Божић, чланови Удружења у чезе и фијакере упрегну неколико полудивљих коња, углавном кобила, организујући свечани дефиле улицама Краљева.
- То је већ постала традиција, а и наши суграђани су заволели ову малу манифестацију. После дефилеа уз иће и пиће обично уследи дружење љубитеља коња. Осим тога, радо излазимо у сусрет и младенцима који желе да се провозају фијакером у који су упрегнути коњи са Столова - каже Коматовић.






На планинском масиву Столови: Крдо које воли слободу | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 28. децембар 2015.

"Овде лежи онај чије је име написано на води" (Китс)



АПСОЛУТНОМ вером у искупљујућу моћ поезије и вером у поезију као апсолутно, што је постало аманет свих потоњих генерација великих песника, од Бодлера и Рембоа до Дилена Томаса и Јејтса, од Рилкеа до Целана, од Нервала до надреалиста, Џон Китс је постао зависан о писању. Стекао је ореол мученика у храму песништва.
Тако преводилац Бојан Белић, за "Новости", представља песника чији је први свеобухватни превод на српски језик објавио у издању "Службеног гласника", под насловом "Џон Китс - Сан и поезија".
- Књига обухвата опсежан пресек једног од највећих европских песника, већину сонета и песама, све оде, неколико краћих спевова, "Хиперион" и прву књигу "Ендимиона", са више од 4.000 стихова. Све Китсове збирке хронолошки су поређане са коментарима и фуснотама: реч је о полукритичком издању - каже Белић.
Највећи изазов приликом рада на овој књизи представљало је преношење Китсовог плодног, течног језика, захтевног распореда рима, нарочито у сонетима, те ритма и значења:
- Покушао сам да енглески јамб прилагодим метру који је ближи и природнији нашем слуху.
Једина књига Китсове поезије код нас, према Белићевим речима, објављена је давне 1960. године, у преводу Данка Анђелиновића.
- Тај превод има објективних недостатака, а данас је прилично заборављен и одавно га нема у продаји. Драго ми је да могу рећи да је ово заправо прво појављивање Китса на српском у савременом преводу и да ће српски читалац најзад моћи да ужива у великој поезији која је преведена на све важније језике. У нашем преводилаштву има доста празнина када је реч о важним песницима, па Китс није усамљен пример. Немамо ниједну књигу Дилена Томаса, Харта Крејна, Георга Хајма, Дина Кампане и многих других. Издавачи се веома ретко одлучују на штампање поезије - каже Белић.

Започео је каријеру учећи за лекара, а завршио је као песник-лекар, шаман који исцељује племе, примајући на себе заједничку кривицу и грех, излажући дух злим силама и демонским енергијама. Прва објављена песма Џона Китса (1795-1821) појавила се у часопису "Examiner" 5. маја 1816. За непуних пет година, до преране смрти од туберкулозе, у 25. години, овај енглески романтичарски песник успео је да створи песме којима је задужио и надахнуо браћу по перу до наших дана.
- Идејом о ритуалном саможртвовању и искупљењу друштва чином певања дао је песништву дубоко људско и етичко значење попут песника античке Грчке и тиме се приближио словенској мисли о свечовеку - каже преводилац. 
- За живота је био одбачен и непризнат из сталешких разлога кастинског енглеског друштва и академске критике, која није могла поднети да се један велики песник могао родити у нижој средњој класи. 
После смрти трајно признање и високу потврду вредности његове поезије дали су скоро сви важнији писци, од Тенисона и Овена до Борхеса, Елиота, Јејтса и Харолда Блума.
Идејом о "песнику-камелеону" који је све и ништа, и у коме се прожимају свеопшта космичка начела и супротности, и о "негативној способности" као духовном чулу, према Белићевим речима, антиципирао је песнике 20. века, поготово Песоу. Преиспитивањем света објеката и жудње, најавио је Рилкеа, утицао је на раног Тенисона, а схватањем поезије као жртве и ритуалног искупљења света подједнако је близак древном паганизму и православном хришћанству. Борхес је за сусрет са Китсовим делом рекао да му је то најзначајније литерарно искуство у животу, а Јејтс га је видео као школарца "који је притиснуо лице на излог посластичарнице", искључен из света. У духу Китсовог повратка у древно, митско време богова, као у живу присутност, Паунд је спевао "Cantos". Нема ниједног значајнијег енглеског песника који није успоставио однос према Китсу, кроз дивљење, поштовање или критику.
Мит о Китсу као крхком песнику осетљиве душе кога су уништили злонамерни, груби критичари, огрешивши се о његову поезију, пласирао је Бајрон. Трагика Китсовог живота лежала је у суровом кастинском уређењу енглеског друштва, коме су били подређени књижевна клима и укус. Био је непризнат као песник, изолован, а ипак је ишао на представе, забаве, вечеринке, изложбе, али не зато што је то модел понашања једног интелектуалца, него зато што није могао поднети постојање у осами, у гризодушју и тескоби. Предвидео је да ће бити велики песник после смрти, ужасавао се књижевних сукоба и афера, презирао је људске слабости попут зависти и сујете, као недостојне песника.
Епитаф на Китсовом гробу на Протестантском гробљу у Риму опомињући је епитаф свих будућих песника: "Овде лежи онај чије је име написано на води".

САМО ЗГОДНЕ ДАМЕ
ЖЕНЕ су за њега биле деца којима "би пре поклонио шећерлему него своје време" и желео је да буде у друштву "само згодних дама, јер би у противном само губио време". У писму Бејлију (18. јула 1818) пише како има ђаволске помисли, злобу и сплин. Тражио је химеру лепоте, типичан романтичарски идеал, и жудео за читаоцима, али је своју вереницу дисквалификовао као неуког читаоца када га је критиковала због идолопоклонства. Говорио је да пише за мушкарце, а маштао је да га читају жене из више класе. Није успео да заснује породицу ни да се професионално оствари, па је поезија постала избор и принуда - пише Белић у предговору књизи.


Песник са именом написаним на води | Култура | Novosti.rs