Претражи овај блог

среда, 03. јун 2015.

(Оно чему сам се вратио много година доцније) / Бела Тукадруз

Белешке уз Случајни рукопис -

БЕЛО, ЦРНО, ЦРВЕНО

Глава XII

...Авлије се плаве од јоргована.
Авлије се беле од љиљана.
Овде бомбе не експлодирају,
Али измилеше чудне змије,
Као да су укрштене са "божјим кравицама"
(како овде зову даждевњаке).
Роса. Гукање гугутака.Роса до колена.
Јорговани. Расцветани. Али не миришу.
Онај глувонеми скупља пластику у џакове,
А један други српом жање коприве. И товари
У ручна колица. Пек надошао. Овде бомбе
Још не падају. У ливади замршена трава:
Прошли су берачи печурака. жута глицинија
Пред салашом. Из оближњег дисконта смех
Необуздан,женски. Масни изрази. Поезија
Овде ништа не може. А киша пада тако дуго
Да сам већ заборавио када је и започела,
вероватно
Још онда када смо побегли из Београда засутог
Бомбама? Киша повремено само престане.
Трава буја. Трава и киша тихо расту,
Гомилају се оловни облаци и и ратни
Радио рапорти, толико и толико погинулих!
Тако је у рату, киша, облака, невоља на претек.
Берем зеље, кисељак и по неку печурку
И радујем се гласовима у даљини.
Разликујем кукурикање кикиреза
Од неког певца-барјактара. Ав, ав, ав!
Јорговани су неописиво лепи, тишина је неописива.
Колико баштенских пужева!Бршљан има зубе и
нокте И њима гризе бетон. И пљускови и
године имају секутиће попут мишева у овој
породичној библиотеци, и њима гризу малтер и
циглу, као свеске мојих дневника.
Синоћ је слетео врабац на грану шљиве крај
веранде. Слетео је и славуј окрвављених груди,
И одлепршао. Можда има гнездо у пукотинама
магазе? Врабац је преспавао читаву зиму између
дуплих Прозора оне собе у новој кући, коју
зовемо именом
Најомиљенијег члана породице.
Цигарете су поскупеле чак 400 %! Подригујем.
Штуцам. Желудац као да хоће да свари сам
себе. Живео сам погрешно, тужно, сиромашно.
Ако преживим ову катастрофу, на планини ћу
сазидати Кућу (на којој планини?),
можда према Хомољу,
На напуштеном салашу предака,
на висини шумској. На месту на коме је
најближи сусед тек на два километра.
Заветујем се да ћу побећи из градова и села!
Нико не говори шта доиста осећа и мисли, што
је и разумљиво Имајући у виду какво је време и
уобичајену склоност Ових људи ка потказивању!
Разведрава се. Блиста необичан привид.
Док сам чистио Библиотеку зачуо сам како
дечији гласићи певуше.
Не верујем да имају више од пет година. Немају
сателитску Антену, нема више телевизије...
Страх је природан. Ратни Радио рапорт касни,
вести су све горе...Шта је прави, шта лажни
патриотизам? Лажни ће скупо платити читава
нација! Бомбардоване бачије према Зајечару
Делују стравично. Један идиот сеје пасуљ по
блату, видео сам! Сеје стрпљиво. Онај што му је
жена побегла.Што је остао сам на свету. Што
има главу ко мерицу, како овде кажу. Још увек
пролазе аутомобили, они скупоценији - Али неће
задуго, вели идиот-сејач. И наставља да сеје.
Све је озеленело - багрем, цер и буква, и смоква.
Између неба и земље титра титрави бескрај,
камен плавац.
- Деда, види, никао је кукуруз који сам посејао,
понавља дечак под оскорушом... А онда сирена
дуго завија, и оглашује налет авиона, близину
смрти, надмоћност најмоћније светске алијансе,
на небу је било хиљаду јахача на риђим и црним
коњима, дијареја ме је будила уместо гугутки и
мајке...
Рат је бесмислен, али има неки свој унутрашњи
смисао.Сабирам и одузимам, делим и множим.
Да ли смо брат и ја погрешили напустивши
родно место? Да ли смо имали неки други
избор?
Рат је у људима и свако је заузео своју бусију.
Изађите из подрума и пећина и јазбина,
накострешени!
Генерације уштројене ратом; психологија полутана;
психологија разних профитера, па и ратних,
књижевних фушера.
...
Играј се, поветарче, са листовима крушке.
Играј се са мирним подневним сјајем....

(26. април 1999, Мишљеновац - 15/7/2010...)

Нема коментара:

Постави коментар