Претражи овај блог

уторак, 16. јун 2015.

"Бела мачка" у Тијабари или "уметност махагонија"

Зграда „Бела Мачка" представља назив за три зграде у ул. Душана Танкосића бр. 9, у Пироту*. „Бела Мачка“ носи статус споменика културе од великог значаја. 

*
Зграда Бела мачка
Историјски и архитектонски изузетно важно здање у Пироту добило је назив по надимку претка његовог данашњег власника - Бели Мачак. Подигнуто је 1859, на шта указује година урезана на квадратној опеци у поду једне просторије. Репрезентативна кућа - конак** грађена је са укопаним зиданим подрумом у приземљу. Грађена је у време турске власти за имућног српског трговца, а о њеном настанку испредане су приче које је везују уз обавезу боравка турских бегова на пропутовању кроз Пирот, што представља доказ њеног репрезентативног карактера и улоге конака као гостинске куће.
      =  Извор: Енциклопедија за радознале: Бела мачка и друге приче 

_______________ Напомене:  

* ....Пирот је био и данас је транзитно место - место где се сусрећу и мимоилазе људи разних култура и националности. Као утврђење подигли су га Римљани у III веку и дали му име Туррес, што значи кула. У време Византије, простим превођењем латинског назива на грчки језик у значењу речи "кула", град добија име Пиргос. А захваљујући склоности Словена да стара затечена имена градова, уз мале измене, прилагоде свом говору, настало је име Пирот.
Пирот се налази на крајњем југоистоку Србије, на граници са Бугарском, 330 километара удаљен од Београда. Сместио се у питомј котлини, на реци Нишави која га дели на два дела. Према попису становништва из 2002. године Пирот има око 41.000 становника, док у целој пиротској општини, у 72 насељена места, живи око 63.000 становника. Општина Пирот је по пространству једна од највећих општина у Србији, простире се на 1.232 квадратна километра. Граничи се са општином Књажевац на северу, Белом Паланком на западу, Бабушницом на југозападу, Димитроврградом на југоистоку и са Републиком Бугарском на истоку од које је одваја државна граница у дужини од 65 километара. Сам Пирот се сместио у северозападном делу Пиротске котлине, коју са јужне и југозападне стране омеђују огранци Влашке планине и Суве планине, на северозападу Сврљишке планине, док се на северу и североистоку уздиже Стара планина која слови за једну од најлепших и највећих планина Србије са својим прелепим врхом Миџором.  Како се види из описаног географског положаја Пирота, рељеф овог краја је претежно брдско-планински. Његова надморска висина креће се од 368 метара на којој се налази град Пирот у Пиротској котлини, до 2.169 метара колико има Миџор на Старој планини. Клима овог подручја је умерено-континентална, са топлим летима и хладним зимама. Најтоплији месец је јул са просечном температуром 22oC, а најхладнији јануар са просечном температуром минус 1оЦ.  Пирот као транзитно подручје добро је саобраћајно повезан. Кроз њега пролази међународни друмски и железнички правац Ниш - Софија - Инстамбул, који повезује Европу са Азијом. Пирот до Ниша и укључења на Коридор 10 има 75 километара, а до Софије у суседној Бугарској 70 километара. Значајна саобраћајница за Пирот је и магистрални пут који га преко Бабушнице и Власотинца повезује са Лесковцем, где се такође може изаћи на Коридор 10.  Насеље на данашњој локацији Пирота први пут се помиње у III веку као римско утврђење Туррес на чувеном римском војничком путу Via militaris. У време Византије ово утврђење носи назив Пиргос, а словенско становништво ће га у средњем веку назвати Пирот. У састав српске средњовековне државе подручје Пирота ушло је крајем XII века и у њему остало све до доласка Турака на Балкан. За овај крај се у првој половини XIV века везује име чувеног војводе Момчила, коме је каже народно предање припадало утврђење изнад Пирота које се данас по њему зове Момчилов град. Турци су на овом просторима остали све до 1877. године, када је Пирот коначно ослобођен у српско-турском рату 1877-78. године. Све до почетка XX века, Пирот је задржао изглед турско оријенталне вароши са махалама, оријенталним кућама, старим оријенталним занатима и начином трговања.

**  (У каквом је стању 26 споменика културе у пиротској општини)

„Бела мачка” – светска културна баштина, а о њој нико не брине ***  /ТАТЈАНА ВЕЉКОВИЋ 
Пре скоро 160 година, далеке 1844. године, наш познати књижевник и ондашњи министар културе Јован Стерија Поповић, изборио се код кнеза Александра Карађорђевића и Совјета, за очување и заштиту великог српског културног добра - споменика културе. Његова иницијатива да се законом забрани рушење споменика сврстала је Србију у ред ретких земаља које су правно утврђивале однос према свом културно-историјском наслеђу.  На значај очувања културних добара подсећа нас Дан заштите споменика културе - 22. фебруар. Поводом овог дана Музеј Понишавља у Пироту покренуо је низ акција како би скренуо пажњу на значај али и стање споменика културе.  На подручју наше општине постоји велики број споменика из ближе и даље прошлости. Преко 200 локалитета и археолошких налазишта, седам остатака градова и утврђења, 27 цркава и манастира, седам исламских споменика, 20 објеката народне архитектуре доказ су богате историјске прошлости нашег краја. Од свих ових споменика под заштитом државе је 26 објеката.  - У самом Пироту постоји 12 споменика проглашених за културно добро, а ван града их је 14. Према Закону о културним добрима, Музеј Понишавља је проглашен за споменик културе од изузетног значаја, а имамо и четири споменика културе од великог значаја. То су Пиротски град (градић), кућа М. Панајотовића „Бела Мачка”, црква Свете Параскеве у Станичењу и манастир Светог Ђорђа у Темској. Прва три споменика су и на листи светске културне баштине према критеријумима УНЕСК-а, уз манастир Свети Јован Богослов код Поганова - објашњава мр. Предраг Пејић, директор Музеја Понишавља.  У нашој општини не постоји посебна установа која би се бавила заштитом споменика културе, већ је за то задужен Завод за заштиту споменика културе у Нишу.  - Музеј Понишавља је установа заштите покретних културних добара али је заинтересована и за очување старих објеката. Завод у Нишу јесте законски обавезан за наш крај, али пре свега, одговорност за наше грађевине је на нашој општини, нашим установама заштите и нашим грађанима. Тек када се ми заинтересујемо за соптвена културна добра, можемо очекивати помоћ са стране - каже мр Пејић.  Имовинско-правни односи - препрека  А у каквом су стању наши споменици културе? Генерално, према речима директора Музеја, у релативно добром, али има и оних који ће убрзо нестати ако им се не посвети више пажње.  - Код нас се споменици културе могу поделити и на оне споменике у којима се живи, и они су у релативно добром стању. На жалост, постоји и друга група споменика који су напуштени, о којима се нико не брине и они су у лошем стању. То су кућа Стојана Божиловића - Белог, црква Светог Ђорђа у Осмакову, црква Светог Ђорђа у Славињи - каже мр. Пејић.  Ни за један од споменика не може се рећи да је у одличном стању. То су стари објекти који захтевају стално улагање и специфично одржавање.  - Једини споменик од изузетног значаја - кућа породице Христић или Музеј Понишавља - је у добром стању јер се о њему брину и држава и општина. Добро се одржавају и зграде Општинског суда, Гимназије, бившег Окружног начелства (данашња зграда „Галантекса”), апотеке „Карло Скацел”. Пазарска црква, цркве и манастири у Станичењу, Сукову, Крупцу, Височкој Ржани, Дојкинцима и Рсовцима су такође у релативно добром стању – рекао је мр Пејић.  Поред набројаних, постоји и одређена група споменика који се налазе на отвореном простору и који су у релативно добром стању.  - Споменици на отвореном простору су уклопљени у стамбена насеља, то су амбијенталне целине и ту је потребно пуно пажње и труда како би се очувао њихов оригинални изглед. То су углавном велики објекти, као што је Градић, Српско и Грчко гробље, Споменик ослободиоцима Пирота од Турака, Бегов мост, Спомен плоча на Каца Камену. Такви објекти су и Занатске и трговачке радње на Тргу републике у Тијабари, код којих власници морају да поштују решења о оригиналном спољњем изгледу. Ту не смеју да се постављају гвоздени, већ само дрвени портали. То ранијих година није поштовано али се сада више води брига о томе - наглашава мр Пејић.  Код неких споменика постоје и нерешени имовинско-правни односи, тако да постоји проблем њиховог одржавања. Пример за то је кућа М. Панајотовића „Бела Мачка”. Она је сада власништво Скупштине општине Пирот, али претходни власници још увек живе у њој. Према речима мр Пејића, док се не реши овај проблем неће бити улагања у овај споменик културе. „Бивши власници немају интереса да улажу у кућу која није њихово власништво, а ми не можемо ништа док су они у њој ”, каже Пејић. 
***  Урушио се део куће “Бела мачка”(фото)

Спољашњи део једног од 27 споменика културе у пиротском крају, куће “Бела Мачка”, која се налази у Тијабари, недалеко од Малог моста, урушио се под теретом снега ове зиме.
Стручњаци Завода за заштиту споменика културе из Ниша, као и надлежни из Музеја Понишавља деценијама уназад немају дозволу једног од наследника куће да почну да раде на конзервацији овог објекта па је он, потпуно очекивано, почео да се урушава услед дејства “зуба времена”.
Ова кућа изграђена је далеке 1859. године.
А.Ћ.


       Подвучено: Живот тече даље, па чак и кад га нема 

...

...

...

...

...

...

уторак, 09. јун 2015.

Кривична пријава за злочин у Рајиној шуми 1944.

Српски покрет обнове (СПО) саопштио је данас да је поднео кривичну пријаву за злочин у Рајиној шуми почињен 1944. године надомак Новог Сада. 
"Председник ГО СПО у Новом Саду Владимир Јелић предао је у Тужилаштво за ратне злочине у Београду кривичну пријаву за масовно убиство више стотина Новосађана и других грађана Војводине, чија су тела закопана у јесен и зиму 1944. године у Рајиној шуми надомак Новог Сада", саопштила је та странка.
Јелић је подсетио да је Скупштина града Новог Сада усвојила јуче Декларацију о осуди злочина у Рајиној шуми, који је подржала већина одборника у градском парламенту.
Како је рекао циљ није био само да се ода пошта невиним жртвама које су, без суђења и права на одбрану, трагично изгубиле живот после ослобођења, крајем 1944. године, него и да надлежни органи почну расветљавање овог злочина.
"Ратни злочини никада не застаревају, сведоци смо да се и данас суди нацистима који су деценијама избегавали лице правде, а надамо се да ће правда стићи и оне који су починили овај злочин, а припадници су комунистичког покрета", навео је Јелић речено је у саопштењу.
Скупштина Града Новог Сада усвојила је пре два дана Декларацију о осуди злочина у Рајиној шуми који су починиле власти након ослобођења града 1944. године.
О Декларацији, коју је предложила одборничка група "Сви за Нови Сад" коју чине одборници Српског покрета обнове и Покрета "Динара-Дина-Дунав", од укупно 78 одборника Скупштине Града изјаснило се њих 64, колико их је присуствовало седници градског парламента, а за Декларацију је гласало 42 одборника, 10 је било против, а 12 одборника није учествовало у гласању.


СПО поднео кривичну пријаву за злочин у Рајиној шуми | Досије | Novosti.rs

среда, 03. јун 2015.

(Оно чему сам се вратио много година доцније) / Бела Тукадруз

Белешке уз Случајни рукопис -

БЕЛО, ЦРНО, ЦРВЕНО

Глава XII

...Авлије се плаве од јоргована.
Авлије се беле од љиљана.
Овде бомбе не експлодирају,
Али измилеше чудне змије,
Као да су укрштене са "божјим кравицама"
(како овде зову даждевњаке).
Роса. Гукање гугутака.Роса до колена.
Јорговани. Расцветани. Али не миришу.
Онај глувонеми скупља пластику у џакове,
А један други српом жање коприве. И товари
У ручна колица. Пек надошао. Овде бомбе
Још не падају. У ливади замршена трава:
Прошли су берачи печурака. жута глицинија
Пред салашом. Из оближњег дисконта смех
Необуздан,женски. Масни изрази. Поезија
Овде ништа не може. А киша пада тако дуго
Да сам већ заборавио када је и започела,
вероватно
Још онда када смо побегли из Београда засутог
Бомбама? Киша повремено само престане.
Трава буја. Трава и киша тихо расту,
Гомилају се оловни облаци и и ратни
Радио рапорти, толико и толико погинулих!
Тако је у рату, киша, облака, невоља на претек.
Берем зеље, кисељак и по неку печурку
И радујем се гласовима у даљини.
Разликујем кукурикање кикиреза
Од неког певца-барјактара. Ав, ав, ав!
Јорговани су неописиво лепи, тишина је неописива.
Колико баштенских пужева!Бршљан има зубе и
нокте И њима гризе бетон. И пљускови и
године имају секутиће попут мишева у овој
породичној библиотеци, и њима гризу малтер и
циглу, као свеске мојих дневника.
Синоћ је слетео врабац на грану шљиве крај
веранде. Слетео је и славуј окрвављених груди,
И одлепршао. Можда има гнездо у пукотинама
магазе? Врабац је преспавао читаву зиму између
дуплих Прозора оне собе у новој кући, коју
зовемо именом
Најомиљенијег члана породице.
Цигарете су поскупеле чак 400 %! Подригујем.
Штуцам. Желудац као да хоће да свари сам
себе. Живео сам погрешно, тужно, сиромашно.
Ако преживим ову катастрофу, на планини ћу
сазидати Кућу (на којој планини?),
можда према Хомољу,
На напуштеном салашу предака,
на висини шумској. На месту на коме је
најближи сусед тек на два километра.
Заветујем се да ћу побећи из градова и села!
Нико не говори шта доиста осећа и мисли, што
је и разумљиво Имајући у виду какво је време и
уобичајену склоност Ових људи ка потказивању!
Разведрава се. Блиста необичан привид.
Док сам чистио Библиотеку зачуо сам како
дечији гласићи певуше.
Не верујем да имају више од пет година. Немају
сателитску Антену, нема више телевизије...
Страх је природан. Ратни Радио рапорт касни,
вести су све горе...Шта је прави, шта лажни
патриотизам? Лажни ће скупо платити читава
нација! Бомбардоване бачије према Зајечару
Делују стравично. Један идиот сеје пасуљ по
блату, видео сам! Сеје стрпљиво. Онај што му је
жена побегла.Што је остао сам на свету. Што
има главу ко мерицу, како овде кажу. Још увек
пролазе аутомобили, они скупоценији - Али неће
задуго, вели идиот-сејач. И наставља да сеје.
Све је озеленело - багрем, цер и буква, и смоква.
Између неба и земље титра титрави бескрај,
камен плавац.
- Деда, види, никао је кукуруз који сам посејао,
понавља дечак под оскорушом... А онда сирена
дуго завија, и оглашује налет авиона, близину
смрти, надмоћност најмоћније светске алијансе,
на небу је било хиљаду јахача на риђим и црним
коњима, дијареја ме је будила уместо гугутки и
мајке...
Рат је бесмислен, али има неки свој унутрашњи
смисао.Сабирам и одузимам, делим и множим.
Да ли смо брат и ја погрешили напустивши
родно место? Да ли смо имали неки други
избор?
Рат је у људима и свако је заузео своју бусију.
Изађите из подрума и пећина и јазбина,
накострешени!
Генерације уштројене ратом; психологија полутана;
психологија разних профитера, па и ратних,
књижевних фушера.
...
Играј се, поветарче, са листовима крушке.
Играј се са мирним подневним сјајем....

(26. април 1999, Мишљеновац - 15/7/2010...)