Претражи овај блог

субота, 20. септембар 2014.

RAZLOG ZA IZBIJANJE 3. SVETSKOG RATA BIĆE SRBIJA

Prozorljivost ili dar proroštva kao fenomen, odnosno, dar Božiji prisutan je u pravoslavnoj Crkvi od njenog nastanka do danas.

Nekad je ova prozorljivost takva da sveti ljudi mogu videti duše, a ponekad svetitelji mogu da vide i buduće svetske događaje i društvene tokove. Naišli smo na niz proročanstva ruskih svetitelja o Trećem svetskom ratu koji govore da će on početi u Srbiji, odnosno, da će Srbija biti razlog istog.
Proročanstva svetih otaca su uglavnom tačna, ali i oni sami upozoravaju da je Bog živ i da ponekad promeni istorijske tokove, te da proročanstva ne treba uzimati zdravo za gotovo. U svakom slučaju, vredi pročitati…
Ruski starac Vladislav Šumov je prorekao da će Rusija zaratiti sa Nemačkom, ali i sa Kinom.  „Rat sa Nemačkom će početi opet preko Srbije“, govorio je starac Vladislav.
On je takođe rekao da će sve biti u ognju, veliki ruski gradovi takođe, ali da Rusija neće stradati u ognju. On je rekao i da će Belorusija teško stradati, ali da će se posle toga ujediniti sa Rusijom.
Rekao je da će i Turci ratovati sa Grčkom, te da će Rusija pomagati Grčkoj.
Shiarmandrit Stefan Atonski je govorio da će Amerika propasti. Ta propast će biti ogromna, sva Amerika će se urušiti, a Amerikanci će bežati u Rusiju i u Srbiju. Tako će biti, govorio je shiarhimandrit Stefan.
Starac Matfej Vresfenski je u svojim proročanstvima govorio da će razlog Trećeg svetskog rata biti „tako poznat“, odnosno, već viđen, a to je Srbija.
„Milijarde ljudi će stradati u ratu Novog svetskog poretka protiv Rusije“, govorio je ovaj starac. „Treći svetski rat će početi u Jugoslaviji“, govorio je on.
Ovo poslednje proročanstvo koje navodimo je interesantno, jer mnogi analitičari smatraju da rat iz Jugoslavije jeste upravo isti rat koji se preko Kosmeta vodi danas u Ukrajini.
Nedavno je i rimski papa Franja nešto slično rekao, govoreći da je Treći svetski rat u toku i da se on odvija tiho kroz konflikte manjeg obima.
(Pravda)




PROROČANSTVA RUSKIH SVETIH OTACA: RAZLOG ZA IZBIJANJE 3. SVETSKOG RATA BIĆE SRBIJA

петак, 19. септембар 2014.

СПОНТАНА СВЕЖИНА СРЦЕМ ВОЂЕНА / Агоштон РЕНДЕКИ

            
Наивни сликари не стварају посебни правац у оквиру модерне уметности.. Чудна, дечији чиста дела стоје ван оквира душевних остварења званичних уметника. Прави наивни сликари без неког шаблона стварају својом спонтаном свежином, једино својим срцем вођени.
То је карактеристика и по нама високо цењених дела наше Уметнице. Са једноставношћу и песничком присношћу, са пуно искрености и несвесном фантазијом својих снова радује гледаоца.
Свака слика садржи у себи неку живост, семе које се само прима и пушта корене. Радост открића и фантастична сликовитост је такође карактеристика ствараоца.
Имајући ове ствари у власништву њена уметност је постала врхунска. На сликама уместо да се види тежак и напоран рад уметника, осећа се ослобађајући и смирујући поглед уметника који просто зрачи. Са свежином и непосредношћу доприноси оживљавању сликовитости овог света, а посматрач одмара своју уморну душу гледајући дело.
Дела Иванке Јовановић карактеришу човек и љубав према домовини – пише у књизи представљања. Осећам да од овог више не може дати уметник и његово дело посматрачу.
О наивној уметности Кандински пише:
„Уметник, који у много чему личи на дете, лако може стићи до унутрашњих гласова ствари. У овом се скривају корени уметности, који служе да би чули унутрашњи  глас. Тај унутрашњи глас отвара пред нама цео свет. Људе XXI века зато привалачи наивна уметност, јер она доприноси томе да сам превазиђе све већу удаљеност, одвојеност од природе“.
Дела, слике Уметнице, стварана чистим срцем такав свет  отварају пред нама. Уживајући у делима сетио сам се речи Волт Витмана, које је овако превео Ваш Иштван:
„…из народа иступам, у духу народа…“
Желим да ова песма, мелодија и даље подржава Уметницу у раду и да додирне посматрача њених дела.
 
Комло, 7. априла 2003.
Баштенски призор:Кључ, Пек, лето 2014. Фотодокументација "Заветина" (не може се преузимати без дозволе!)
 ___________________________________________________

    = извор: 97 стр. Свркотиног- Мандићевог рукописа о делу Иванке Јовановић

УВОД / Благоје СВРКОТА





Књига која је пред вама прича је о једном великом сликарском делу и једном успешном животном путу.
О Иванки Јовановић пишу и говоре историчари уметности, ликовни критичари,  професори, сликари.
Ту су беседе са отварања изложби, искре настале у сусретима са њом и њеним живописним платнима.
Репродукције су, као документ лепоте и моћи сликарског стваралаштва,  срце ове књиге.
Све моје слике живе, имају душу, а радим их с великом љубављу.
 На сваком мом платну је природа, ту су жива бића, ту су људи, животиње, птице,  трава, цвеће, шума, вода.
На свакој је и наша црква”.
Зато њена платна зраче искреношћу, истрајношћу, жељом да се у видљиво претвори  виђење живота.
Слике су јој резултат љубави, али и великог рада, огромног напора да се савлада свака појединост.
Сликама исказује приче свог сна.
Свежим бојама слика чаробну лепоту сва четири годишња доба и салаше, привлачност природе и животиње у њој, сеоске послове и орача и косца и убрађене сељанке.
Слика „Повратак с јутрења“ заискри према чувеној причи Лазе Лазаревића.
Историјске композиције су јој снажне и у детаљима потресне, као трајни сведоци историјских дешавања.
Она је по своме делу у самом врху не само српске наиве.
У сваком погледу упоредо са великанима Генералићем, Рабузином, Хегедушићем, Брашићем, Секулићем, Халуповом и Стојковом.
Слике су јој у познатим галеријама, у великим и малим приватним колекцијама, код заљубљеника у  најлепше пејсаже мајчице Земље.
Била је у Минхену, Паризу, Москви, Бечу, Фиренци, Торонту, Милану, Риму, Лондону…
Била је у Београду, Опатији, Скопљу, Подгорици, Колашину, Апатину, Карађорђевој Тополи, Звечану, Суботици…
Излагала је на преко двеста самосталних и на толико, а вероватно и много више, колективних изложби у земљи и свету, учествовала на небројено сликарских колонија.
Има је у енциклопедијама сликарства, у књигама „Самоуки ликовни уметници у Србији“ Мирославе Бошковић и Милице Маширевић (Торино, 1977) и Мали лексикон сликара и вајара „Наива у Југославији“ Косте Димитријевића (БИГЗ, Београд, 1979), у Монографији Галерије у Светозареву (1979) и књизи  „Пастир тражи дио неба“ Милице Косенко Маширевић (Драганић, Београд, 2000), у  многим календарима и алманасима.
На десетине рукописа у новинама и часописима (Политика, Вечерње новости, Дневник, Дани, Побједа, Арена, Нова Македонија,  Мађар Со,  Практична жена, Вива, Нови лист, Суботичке новине,  Сомборске новине…) и електронским медијима објављено је о знаменитој уметници из Сомбора и њеним увек веома запаженим изложбама и очаравајућим сликама.
Лепи каталози су посебна прича.
Биографски роман „Уметница чистог срца“ писца бестселера Наде Маринковић је о Иванки Јовановић.
Добила је Златну плакету града Београда за животно дело.
Док смо сачињавали ову књигу добрих мисли јој није фалило, реминесценције су исијавале, сликарска енергија се преносила у нова дела великог формата - у „Рај“, у „Куда иду дивље свиње“, у “Зимску хармонију”, у „Богородица са Исусом на острву“ и још десетак слика, жива сећања на људе и догађаје ројила су се без престанка, њена велика доброта увек и једино је избијала у врх успомена.
Почела је да слика 1968, да би све кренуло 1973. изложбама у Италији и Западној Немачкој.
Тиме је зачет њен велики препород.
„Док се нисам пронашла у сликарству, док нисам стигла до њега, живела сам у неком ишчекивању, као да је у мени била нека болест, а ја нисам успевала да је одредим, зато нисам могла ни да је лечим, мучиле смо се узајамно… Увек сам нешто радила, и увек пуним замахом, но,  макар колико се исцрпљивала, у мени је била нека мала празнина, нешто што је вапијуће звало и на шта нисам умела да се одазовем… када сам сасвим случајно – причала сам то све – из неког назови пркоса одлучила да сликам – све се решило; као да је неки лед у мени попуцао, напон који ме је распињао, гушио – нагло је попустио, потекла сам чило и слободно као река низ планину”.
Радо и до најситнијих детаља сећа се сусрета, изложби, виђења.
Исповести су јој драге и драгоцене, наоко једноставне, а китњасте, нежне и упечатљиве.
Обожава чињенице, истину и само истину.
Радост је лепота живљења, радост је стил Иванкин.
Она снажно подражава природу.
Живот схвата као божански дар неба и земље.
Њена моћна платна „Косовска мајка“, „Косовски рањеници“, „Косовка девојка“, „Сеоба Србаља“, „Устанак у Србији“, “Српкињица”, “Мајка Србија”, „Избеглице“ су драгоцена и узвишена и по уметничком и по емотивном критеријуму.
Историја нам се, на нашу велику жалост и патњу,  понавља.
Слика „Избеглице“ је не само велико ликовно платно, већ и велика слика о трагичној судбини Срба.
У овој књизи су рукописи проф. др Лазара Трифуновића (Приликом првог сусрета: - Зашто кријете ово благо?... Сада је наива на високој цени, а ова ваша платна нису комерцијална, срце живота куца у њима. На светлост са овим сликама“); Зорана М. Мандића („Она је насликала својеврсну фрескну похвалу, песници би рекли оду, животу и природи. Њене слике су сентиментално обојене, готово поетски меке, тихе и сетне“); Драгиње Кујовић („Осећај треперења атмосфере постигнут је бојом и светлошћу“); Љиљане Стојановић („Свака слика натопљена је растињем, дрвећем, цвећем, које израста до изнад природних размера у симбол живота“); Зорке Радојковић („Она зналачки зна да дочара атмосферу“); Наде Маринковић („Посматрајући Иванкина платна, унети у њих, осетићемо по утиску који остављају, да су то у ствари, исповести сликарке, монолог уметника са самим собом... Иванка Јовановић успела је, чини нам се, да на својим сликама исприча све о себи; њена платна одишу искреношћу, истрајношћу да се у видљиво претвори једно виђење живота и ко зна колико снова.“); Милице Маширевић („Љубав и срећу налазимо у романтичном јединству птица и цвећа“); Мирославе Ђурчић („Ово су идиле, основе човекове егзистенције“); Агоштона Рендекија („Свака слика садржи у себи неку живост, семе које се само прима и пушта корене“); проф. др Јелене Косановић („Њене слике побуђују благотворну смиреност која преплављује нашу душу Њене слике сведоче о животу, пониклом у једној традицији с богатом митологијом, дугим историјским памћењем и усменим предањем“); Ибре Харашлића („Слике јој потврђују јаку уметничку индивидуу“).
Иванка о себи говори у упечатљивој исповести Живот је такав, коју сам записао новембра-децембра 2004. године („Не осећам се славном, али сам поносна на ово што радим, што сам постигла. Почела сам сликати у педесетој, жао ми је што то није било раније. Али, живот је такав, судбина“).
У поглављу Рекли су налазе се мисли о Иванки Јовановић од Волфганга фон Вебера, Јосипа Сикингера, др Франка Грека, др Ј. Јобста, Радосава Јанићијевића, Леонида Владимировича Волкова,  др Жужане Егри, Слободана Ристића, Надежде Бугарски Сарић, Бранка Свилара, Владимира Амиџића и Љиљане Грубјешић. 
Radost stvaranja U svom ateljeu 19.04.2005.

Ту је 101 репродукција, ту су драгоцене фотографије, ту је само делимични регистар самосталних и колективних изложби „широм Земљиног шара“ ( „Нисам сачувала многе податке, нисам водила нити су ми водили то књиговодство, нисам мисила да ће ми све то баш једном тако затребати, а ево… Снашли смо се некако, бар за добар број изложби и за остало, исто... Мислила сам тада како да направим добре слике и ако могу да их  продам, а многе сам продала, и то добро, а не како да водим евиденцију, белешке…“).
Ово је монографија о знаменитој Сомборки Иванки Јовановић, која у наивној уметности смело и уметнички зрело тумачи овоземаљски видљиви и невидљиви свет и неумитну пролазност коју дарује  време.
Она обожава природу. На њеним сликама нема отуђености. Присутни су Човек и Живот и - Лепота као плод истрајавања путника Нојеве барке.
На њеним платнима пулсира историјско сећање са ожиљцима жучи и искреним порукама наде.
На њеним платнима исијавају и осмех и срећа и вера да су вечна само добра дела.
Иванка Јовановић као класик наиве исказује стваралачку магију у откривању велике моћи сликарских тајни, које се преплићу са небеским чаролијама музике и опојним чарима поезије.

ИКОНОГРАФИЈА ПРИРОДЕ ИВАНКЕ ЈОВАНОВИЋ



Проф. др Лазар ТРИФУНОВИЋ    

ВЕЛИЧАНСТВЕНИ ХЕРБАРИЈУМ

На салашу, уље, 1975.


Кад се погасе градска светла, Иванка се враћа у своје детињство, у зелена поља и рајске ливаде, у оголеле шуме под снегом, у дебео хлад под отежалим крошњама.
Њене слике имају своја годишња доба, зиму и пролеће, лето и јесен, своју траву и цвеће, своје лишће и дрвеће, своје птице, лептире и пчеле, своје псе и зечеве.
Цела поетска иконографија природе, цео тај величанствени хербаријум стао је у њене слике.
У тим пределима се жање жито и коси трава, саде лубенице и беру сунцокрети, оре, лови, одмара и ужива, у тим дубоким просторима одвија се један патријархални и наивни живот, једноставан, неискварен и чист.
Иванка је наивни сликар, не само по томе што није завршила никакву уметничку школу, већ по својој визији света и живота.
Она до сликарства није дошла  ни случајно, ни намерно, већ природно, као што се природно дише ваздух; сликарство је логичан продужетак онога што је носила у себи и што је некако само и неосетно прешло у њене слике.
Тај свет који се просто отео из ње, дирљив је у залеђеној романтичној наивности, јер је очишћен од свих тегоба урбане цивилизације, од гасова, технике и телевизије; у њему има правог, првобитног и најчудеснијег јединства између човека и природе, које је одавно али заувек пресечено кад је човек изгнан из раја и од кад је у њему тај велики доживљај природе прешао у сан, отиснут, закопан у подсвести.
У сликама наиваца, па и у Иванкиним, нема стила, ни развоја, у њима се ништа битно не мења и не преокреће – множе се само теме онако како се и живот умножава.
Иванка не слика оно што види, већ оно што зна и добро познаје.
Она спонтано и непосредно исказује приче свог сна, њој је свеједно да ли су облици анатомски тачни и форме добро нацртане,  да ли су односи реални и боје одговарајуће, њој је једино стало да истинито изрази оно што сама у себи види као истину.
Зато она са љубављу тка слике: пребројава цвеће, слаже лист по лист, травку по травку и одушевљено улази у сваки детаљ. 
Њен космос је у микрокосмосу; све је важно, све је битно, машта се исцрпљује у инсистирању да се прође и преживи сваки део платна.
Иванкине слике су резултат љубави, али и великог рада, огромног напора да се савлада свака појединост, да сан који сања у дубоким просторима природе изрази потпуно, људски топло и колористички зрело.
У једноставним и природним стварима одувек је било и највише поезије.

         = Проф. др Лазар Трифуновић отвара изложбу Иванке Јовановић у  Галерији БИГЗ-а  у Београду 1. октобра 1977. године

     извор: рукопис монографије

Зоран М. Мандић

Благоје Свркота
ИКОНОГРАФИЈА ПРИРОДЕ ИВАНКЕ ЈОВАНОВИЋ

Став / Шајтинац

У Србији је на снази прећутни ни мало мистични плебисцитарни презир према поезији, издавачи хомогнизују свој анимозитет према поезији као жанру, третирају га с једне стране тржишно и комерцијално, а с друге стране априорно некомпетентно - предочава књижевник Радивој Шајтинац из Зрењанина.
  • Радивој Шајтинац
... рукопис његове најновија збирка поезије “Зло цвећа”, чамио три године, исто колико је и настајао, све док се (...) у едицији “Браничево”, Центра за културу Пожаревац, коју уређује песник Александар Лукић, није нашао између корица.
- Ова збирка као да је делила судбину глобалне конструкције - лик с рукописом поезије налик је лику с мртворођенчетом крај контејнера. Морбидно, наравно, али и тачно, непорециво. С друге стране, проза која болује од препотентне акрибијске аутистичности или логорејске препотенције пролази и као роба и као културна чињеница - каже Шајтинац.
Плодни банатски писац вели да нема снаге више ни да се спори у дијалозима, нити да у себи твори тешко излечиву резигнацију убеђујући чиновнике да је потребно време и респектабилна концентрација и за писање песничке књиге, а не само водитељско, пророчанско, квазирокерско или историјско, постфилозофско и традиционалистичко епиковање.
- Овде се песничке збирке и даље третирају као скупљене песмице, што понекад можда и бива, али не бива ни оно преварантско препакирање из једног до другог мувања типа - нове и старе песме. Сем ако нису у питању “јубилеји предела” и “манифестације споменика”. Урађено је много на огађивању поезије од њене квалитетне рецепције и критичке артикулације. Универзитет није за ових неколико деценија створио нову херменеутичку праксу, нити неко хвале вредно име тумача и (ре)креативног праћења песништва, па се све то и даље допрема из полумрака тамо где се методолошком, научном смислу, преплићу аподиктичност и неинвентивност, архивирање кодова и дијагноза - указује наш саговорник....