ДОКУМЕНТАЦИОНИ ЦЕНТАР "Сазвежђа З"

Документациони Центар (Заветина), сместили смо у ВЕЛИКУ МАГАЗУ, коју је сазидао деда Станко. Први део зграде, и соба у којој сам се родио, сазидали су мајстори пред Други светски рат. Зграда је после дограђивана, када је Деда купио део авлије од покојног суседа Стојана "Буњевца" ), и подигао неколико просторија и шупу са кошем. Не знам у којој се просторији родила наша сестра од стрица Животе (погинуо у околини села Цветке код Краљева...) Деда никада није преболео ту прерану погибију најстаријег сина, па је масном зеленом фарбом исписао Животино име и презиме, на једној греди коша, које ни до данас није избледело). (Ж на горњој слици је почетак имена нашег стрица којег нисмо никад упознали. Али о чијем гробу бринемо, као и о гробу још једног нашег стрица Драгише, умро као дечачић, коју годину по смрти своје мајке, апсурдне и преране, четрдесетих година минулог века.Он је некако увек био, чинило нам се млађи од нас, од мене и мог брата Александра - на једној од породичних фотографија. А наш прадеда и прабаба Грозда, и њихов дечак Деда Станко, снимљени и овековечени на фотографији у Турн Северину, изгледају врло бодро, лепо. Прадеда је у то време кад је то снимљено био прегледач од бобичавих свиња и шпекулант, и сувласник са неким београдски капетаном једне кафане у Текији на Дунаву, које више нема...

УПУЋИВАЊЕ

УПУЋИВАЊЕ
УСПОМЕНЕ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ...ДОКУМЕНТАЦИОНИ ЦЕНТАР | Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

Translate / Prevedi

петак, 19. септембар 2014.

ИКОНОГРАФИЈА ПРИРОДЕ ИВАНКЕ ЈОВАНОВИЋ



Проф. др Лазар ТРИФУНОВИЋ    

ВЕЛИЧАНСТВЕНИ ХЕРБАРИЈУМ

На салашу, уље, 1975.


Кад се погасе градска светла, Иванка се враћа у своје детињство, у зелена поља и рајске ливаде, у оголеле шуме под снегом, у дебео хлад под отежалим крошњама.
Њене слике имају своја годишња доба, зиму и пролеће, лето и јесен, своју траву и цвеће, своје лишће и дрвеће, своје птице, лептире и пчеле, своје псе и зечеве.
Цела поетска иконографија природе, цео тај величанствени хербаријум стао је у њене слике.
У тим пределима се жање жито и коси трава, саде лубенице и беру сунцокрети, оре, лови, одмара и ужива, у тим дубоким просторима одвија се један патријархални и наивни живот, једноставан, неискварен и чист.
Иванка је наивни сликар, не само по томе што није завршила никакву уметничку школу, већ по својој визији света и живота.
Она до сликарства није дошла  ни случајно, ни намерно, већ природно, као што се природно дише ваздух; сликарство је логичан продужетак онога што је носила у себи и што је некако само и неосетно прешло у њене слике.
Тај свет који се просто отео из ње, дирљив је у залеђеној романтичној наивности, јер је очишћен од свих тегоба урбане цивилизације, од гасова, технике и телевизије; у њему има правог, првобитног и најчудеснијег јединства између човека и природе, које је одавно али заувек пресечено кад је човек изгнан из раја и од кад је у њему тај велики доживљај природе прешао у сан, отиснут, закопан у подсвести.
У сликама наиваца, па и у Иванкиним, нема стила, ни развоја, у њима се ништа битно не мења и не преокреће – множе се само теме онако како се и живот умножава.
Иванка не слика оно што види, већ оно што зна и добро познаје.
Она спонтано и непосредно исказује приче свог сна, њој је свеједно да ли су облици анатомски тачни и форме добро нацртане,  да ли су односи реални и боје одговарајуће, њој је једино стало да истинито изрази оно што сама у себи види као истину.
Зато она са љубављу тка слике: пребројава цвеће, слаже лист по лист, травку по травку и одушевљено улази у сваки детаљ. 
Њен космос је у микрокосмосу; све је важно, све је битно, машта се исцрпљује у инсистирању да се прође и преживи сваки део платна.
Иванкине слике су резултат љубави, али и великог рада, огромног напора да се савлада свака појединост, да сан који сања у дубоким просторима природе изрази потпуно, људски топло и колористички зрело.
У једноставним и природним стварима одувек је било и највише поезије.

         = Проф. др Лазар Трифуновић отвара изложбу Иванке Јовановић у  Галерији БИГЗ-а  у Београду 1. октобра 1977. године

     извор: рукопис монографије

Зоран М. Мандић

Благоје Свркота
ИКОНОГРАФИЈА ПРИРОДЕ ИВАНКЕ ЈОВАНОВИЋ

Нема коментара:

Постави коментар

О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Архива чланака

Дела: УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

Дела: УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА
БЕЛА ТУКАДРУЗ (алиас Мирослав Лукић):

Позајмна ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА

Позајмна ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА
Књиге - дигитална издања Заветина и др.Непрофитна, бесплатна библиотека...

ОГЛАСИ

ОГЛАСИ
Мали и други плаћени огласи