О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА / Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава: Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико) Захваљујући Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... Настало је полазиште у културно-књижевни центар звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Newspapers Ecumenical

Newspapers Ecumenical
MEDIUM. Profil

петак, 19. септембар 2014.

ИКОНОГРАФИЈА ПРИРОДЕ ИВАНКЕ ЈОВАНОВИЋ



Проф. др Лазар ТРИФУНОВИЋ    

ВЕЛИЧАНСТВЕНИ ХЕРБАРИЈУМ

На салашу, уље, 1975.


Кад се погасе градска светла, Иванка се враћа у своје детињство, у зелена поља и рајске ливаде, у оголеле шуме под снегом, у дебео хлад под отежалим крошњама.
Њене слике имају своја годишња доба, зиму и пролеће, лето и јесен, своју траву и цвеће, своје лишће и дрвеће, своје птице, лептире и пчеле, своје псе и зечеве.
Цела поетска иконографија природе, цео тај величанствени хербаријум стао је у њене слике.
У тим пределима се жање жито и коси трава, саде лубенице и беру сунцокрети, оре, лови, одмара и ужива, у тим дубоким просторима одвија се један патријархални и наивни живот, једноставан, неискварен и чист.
Иванка је наивни сликар, не само по томе што није завршила никакву уметничку школу, већ по својој визији света и живота.
Она до сликарства није дошла  ни случајно, ни намерно, већ природно, као што се природно дише ваздух; сликарство је логичан продужетак онога што је носила у себи и што је некако само и неосетно прешло у њене слике.
Тај свет који се просто отео из ње, дирљив је у залеђеној романтичној наивности, јер је очишћен од свих тегоба урбане цивилизације, од гасова, технике и телевизије; у њему има правог, првобитног и најчудеснијег јединства између човека и природе, које је одавно али заувек пресечено кад је човек изгнан из раја и од кад је у њему тај велики доживљај природе прешао у сан, отиснут, закопан у подсвести.
У сликама наиваца, па и у Иванкиним, нема стила, ни развоја, у њима се ништа битно не мења и не преокреће – множе се само теме онако како се и живот умножава.
Иванка не слика оно што види, већ оно што зна и добро познаје.
Она спонтано и непосредно исказује приче свог сна, њој је свеједно да ли су облици анатомски тачни и форме добро нацртане,  да ли су односи реални и боје одговарајуће, њој је једино стало да истинито изрази оно што сама у себи види као истину.
Зато она са љубављу тка слике: пребројава цвеће, слаже лист по лист, травку по травку и одушевљено улази у сваки детаљ. 
Њен космос је у микрокосмосу; све је важно, све је битно, машта се исцрпљује у инсистирању да се прође и преживи сваки део платна.
Иванкине слике су резултат љубави, али и великог рада, огромног напора да се савлада свака појединост, да сан који сања у дубоким просторима природе изрази потпуно, људски топло и колористички зрело.
У једноставним и природним стварима одувек је било и највише поезије.

         = Проф. др Лазар Трифуновић отвара изложбу Иванке Јовановић у  Галерији БИГЗ-а  у Београду 1. октобра 1977. године

     извор: рукопис монографије

Зоран М. Мандић

Благоје Свркота
ИКОНОГРАФИЈА ПРИРОДЕ ИВАНКЕ ЈОВАНОВИЋ

Нема коментара:

Постави коментар

Салаш СЕВЕРАЦА

Салаш СЕВЕРАЦА
Архив Сазвежђа ЗАВЕТИНА