Претражи овај блог

петак, 19. септембар 2014.

ИКОНОГРАФИЈА ПРИРОДЕ ИВАНКЕ ЈОВАНОВИЋ



Проф. др Лазар ТРИФУНОВИЋ    

ВЕЛИЧАНСТВЕНИ ХЕРБАРИЈУМ

На салашу, уље, 1975.


Кад се погасе градска светла, Иванка се враћа у своје детињство, у зелена поља и рајске ливаде, у оголеле шуме под снегом, у дебео хлад под отежалим крошњама.
Њене слике имају своја годишња доба, зиму и пролеће, лето и јесен, своју траву и цвеће, своје лишће и дрвеће, своје птице, лептире и пчеле, своје псе и зечеве.
Цела поетска иконографија природе, цео тај величанствени хербаријум стао је у њене слике.
У тим пределима се жање жито и коси трава, саде лубенице и беру сунцокрети, оре, лови, одмара и ужива, у тим дубоким просторима одвија се један патријархални и наивни живот, једноставан, неискварен и чист.
Иванка је наивни сликар, не само по томе што није завршила никакву уметничку школу, већ по својој визији света и живота.
Она до сликарства није дошла  ни случајно, ни намерно, већ природно, као што се природно дише ваздух; сликарство је логичан продужетак онога што је носила у себи и што је некако само и неосетно прешло у њене слике.
Тај свет који се просто отео из ње, дирљив је у залеђеној романтичној наивности, јер је очишћен од свих тегоба урбане цивилизације, од гасова, технике и телевизије; у њему има правог, првобитног и најчудеснијег јединства између човека и природе, које је одавно али заувек пресечено кад је човек изгнан из раја и од кад је у њему тај велики доживљај природе прешао у сан, отиснут, закопан у подсвести.
У сликама наиваца, па и у Иванкиним, нема стила, ни развоја, у њима се ништа битно не мења и не преокреће – множе се само теме онако како се и живот умножава.
Иванка не слика оно што види, већ оно што зна и добро познаје.
Она спонтано и непосредно исказује приче свог сна, њој је свеједно да ли су облици анатомски тачни и форме добро нацртане,  да ли су односи реални и боје одговарајуће, њој је једино стало да истинито изрази оно што сама у себи види као истину.
Зато она са љубављу тка слике: пребројава цвеће, слаже лист по лист, травку по травку и одушевљено улази у сваки детаљ. 
Њен космос је у микрокосмосу; све је важно, све је битно, машта се исцрпљује у инсистирању да се прође и преживи сваки део платна.
Иванкине слике су резултат љубави, али и великог рада, огромног напора да се савлада свака појединост, да сан који сања у дубоким просторима природе изрази потпуно, људски топло и колористички зрело.
У једноставним и природним стварима одувек је било и највише поезије.

         = Проф. др Лазар Трифуновић отвара изложбу Иванке Јовановић у  Галерији БИГЗ-а  у Београду 1. октобра 1977. године

     извор: рукопис монографије

Зоран М. Мандић

Благоје Свркота
ИКОНОГРАФИЈА ПРИРОДЕ ИВАНКЕ ЈОВАНОВИЋ

Нема коментара:

Постави коментар