Претражи овај блог

петак, 19. септембар 2014.

Став / Шајтинац

У Србији је на снази прећутни ни мало мистични плебисцитарни презир према поезији, издавачи хомогнизују свој анимозитет према поезији као жанру, третирају га с једне стране тржишно и комерцијално, а с друге стране априорно некомпетентно - предочава књижевник Радивој Шајтинац из Зрењанина.
  • Радивој Шајтинац
... рукопис његове најновија збирка поезије “Зло цвећа”, чамио три године, исто колико је и настајао, све док се (...) у едицији “Браничево”, Центра за културу Пожаревац, коју уређује песник Александар Лукић, није нашао између корица.
- Ова збирка као да је делила судбину глобалне конструкције - лик с рукописом поезије налик је лику с мртворођенчетом крај контејнера. Морбидно, наравно, али и тачно, непорециво. С друге стране, проза која болује од препотентне акрибијске аутистичности или логорејске препотенције пролази и као роба и као културна чињеница - каже Шајтинац.
Плодни банатски писац вели да нема снаге више ни да се спори у дијалозима, нити да у себи твори тешко излечиву резигнацију убеђујући чиновнике да је потребно време и респектабилна концентрација и за писање песничке књиге, а не само водитељско, пророчанско, квазирокерско или историјско, постфилозофско и традиционалистичко епиковање.
- Овде се песничке збирке и даље третирају као скупљене песмице, што понекад можда и бива, али не бива ни оно преварантско препакирање из једног до другог мувања типа - нове и старе песме. Сем ако нису у питању “јубилеји предела” и “манифестације споменика”. Урађено је много на огађивању поезије од њене квалитетне рецепције и критичке артикулације. Универзитет није за ових неколико деценија створио нову херменеутичку праксу, нити неко хвале вредно име тумача и (ре)креативног праћења песништва, па се све то и даље допрема из полумрака тамо где се методолошком, научном смислу, преплићу аподиктичност и неинвентивност, архивирање кодова и дијагноза - указује наш саговорник....

Нема коментара:

Постави коментар