У
Србији је на снази прећутни ни мало мистични плебисцитарни презир према
поезији, издавачи хомогнизују свој анимозитет према поезији као жанру,
третирају га с једне стране тржишно и комерцијално, а с друге стране
априорно некомпетентно - предочава књижевник Радивој Шајтинац из
Зрењанина.
... рукопис његове најновија збирка
поезије “Зло цвећа”, чамио три године, исто колико је и настајао, све
док се (...) у едицији “Браничево”,
Центра за културу Пожаревац, коју уређује песник Александар Лукић, није
нашао између корица.
-
Ова збирка као да је делила судбину глобалне конструкције - лик с
рукописом поезије налик је лику с мртворођенчетом крај контејнера.
Морбидно, наравно, али и тачно, непорециво. С друге стране, проза која
болује од препотентне акрибијске аутистичности или логорејске
препотенције пролази и као роба и као културна чињеница - каже Шајтинац.
Плодни
банатски писац вели да нема снаге више ни да се спори у дијалозима,
нити да у себи твори тешко излечиву резигнацију убеђујући чиновнике да
је потребно време и респектабилна концентрација и за писање песничке
књиге, а не само водитељско, пророчанско, квазирокерско или историјско,
постфилозофско и традиционалистичко епиковање.
-
Овде се песничке збирке и даље третирају као скупљене песмице, што
понекад можда и бива, али не бива ни оно преварантско препакирање из
једног до другог мувања типа - нове и старе песме. Сем ако нису у питању
“јубилеји предела” и “манифестације споменика”. Урађено је много на
огађивању поезије од њене квалитетне рецепције и критичке артикулације.
Универзитет није за ових неколико деценија створио нову херменеутичку
праксу, нити неко хвале вредно име тумача и (ре)креативног праћења
песништва, па се све то и даље допрема из полумрака тамо где се
методолошком, научном смислу, преплићу аподиктичност и неинвентивност,
архивирање кодова и дијагноза - указује наш саговорник....
Видети више: У раљама презира, тегоба и кашљуцања
Нема коментара:
Постави коментар