Претражи овај блог

среда, 14. мај 2014.

САДНИЦА ЦРНОГ ДУДА / Радивој Шајтинац




 
Са извора Дунава, Немачка (послала Коли Ивањска)

Женско си,светло и вито,
Вредно и добродошло,знаш лепо да причаш о придизању
Знаш да насликаш
Надолажење дисања кркљајуће пузавице
Уз руку и камени врели врх равнотеже
Скупљен у длану
Из ког се,бледог,разишла крв и
 Невидљиве се гранчице равнотеже
Тек размичу у сенци,доброј јавки
Да се то дешава

Нема и глува
јасна само сапатницима
жмиркајући под капима које се сливају с крова
У шупи где кисну нерђајућа привиђења и плеснаве ствари
Разумеваш,схваташ,предајеш се
Новом одузимању детета

Без суза и дозивања,
на мишји начин цаклиш из стрехе
не може њихова волонтерска инклузија
достићи твоје порађање

Квргаво стабло,замршена крошња
Плеснаво лишће,црни плодови
И то мали, најмањи
Једва да се виде
Безвољно дохвате

Под тим светлима,мукама и ознакама
Треба да трпиш законску чистоћу
Добре намере и  грозну поезију
Треба да си боса и плаха
Да имаш сан у глави
Који није ни лек ни прича
Који се трпи и призове код
Следећег саплитања
Да се ,опрет, ослониш на онај
Камени врх који ти испуни длан
Одвојиш кучму од сенке или сенку од кичме
Тек вештом косином прислониш равнотрежи
ко да си  грбави послужавник
да опет отрпиш следовање и фотографисање
да махнеш  одморном руком
не поздрављајући
терајући небескоплаве крилате воајере

женско си,
знаш лепо  да причаш о придизању
иако те нико не чује
можда и не види
али се  вилински отимаш,све блеђа и блеђа
обавујаш око стабла и успеваш у загрлају
затресеш бела скоро невидљива
све одозго
 тек да падне семе црне мрље
да се растанеш и препознаш
да ти руке буду сувишне
и да ти поглед остане.
Нејасан,отет,непотребан
ни због чег,ни због ког

издалека то бело дешавање
личи на збивање пакленог купања
пожар  умируће чистоће


свачим прање ничега


не бих се, не бих  се мењала
са испаванима и причљивима
њихово је царство земаљско
нихова владавина службена
њихови пројекти силиконске измаглице
и плес равнопоравних изгредника у свету без деце

само што  је мени
уручена  друга страна отимања
увек с образложењем које је
и вечно и космополитско
за којим преостали тајац одзвања на есперанту
а мој покопани монитор
узалуд сева из подрума

спавам ушушкана у евидентирану празнину
причам језиком из прореза у анкети
колико само дневних оверавања и ноћног претварања
музеја родитељства и  модрица самохрањења
господарица злокобне самосталности
слободна на пречац,независна ко зараза
трпим своје тајне празнике
сушећи крпе на  прућу,проветравајући
непрочитане бајке
испљунем осмех у искоришћени кондом
све спакујем и кренем у обданиште

кад тамо чопор чист,мирисан
напујдан на овакве
залуд падам ничице лицем на тлу,покривајући
главу рукама
псећи погнута успевам да се обојим
исцеђеним плодовима понетим за сваки случај
да ме не познају онако како ћу их ја препознати
ништа да не дознају
онако како ја,мусава, прећуткујем

нечитка ,непрепознатљива
неопериви воћни индиго
глуви и мутави печат
венац који ником не треба


да могу,чула би
ова је она што вири кроз таванске отворе,
очима гребе,
памти сва имена и скупља празне боце
обасипа обилним малтером и зида високу ограду
милује у крилу пробушене лопте
Четке,метле и вештачку коњску гриву
Скупља скупе крагне од разнобојног крзна
Рукама маше говорећи,ситнећи речи прстима
Ово већ могу,видим,
И видим се

Узалуд памтим имена која сам им дала,
Тетовирам по себи  датуме,рођендане
Учим да успављујем,учим да будим
Бринем се  и на невиђено и нечувено и неречено
Стрепим баш кад се смркне и  утишају се кокошке

Немам ни посла ни навике,ни било шта редовно
Сем онога што траже уста и црева
Стидим се али се  не види се,не чује се,
Објашњавајући ,то измахати не могу

Сузим и засмејавам,дишем и плашим

Овај већ дебео штап што држи
Грање и лишће једина ми је адреса.
Само да га ништа не ископа
Само да га ништа не поломи

Могу га опседати и закони и гусенице
Стварна слика и свилено привиђење

 
Ауторка фотографије, Коли Ивањска, око Ускрса 2014. Шварцвалд


Непомична,грешна и плодна
Испуштаћу их  из себе, донекле мени налик
Имене и  безимене,ушате и причљиве
Разнооке  а неопростиво себи непознате
Јер онај који имаше оно светло око главе
И меко бело платно да ме увек на  време
Раскорачену прихвати сад је  или негде далеко
Или све чује и види,говори  и зна
И  твори проповед о црним плодовима
Тамо где су сви брижни и  сити а  слова бела

А ту ме нема

Узалуд ће их опседати тајна
Поткожне близине,глуво и немо наслеђе
Трун безимене боје у зеницама
Лица делић,уместо слуха и гласа
Овај ход
Кад ми одлазећи,спашавајући се
И придижући
буду налик

кривица ће их моја држати на окупу
ништа боље,ништа лепше
оспособиће  их,ситим даном, имаштином и
тачном судбином у слепом саћу
медовином,безименом домовином,
речима које личе на непробојне мехуриће

трошећи сунчану и звездану донацију
испуниће туђе снове,
по свему судећи Сви и Све ће говорити о Великој пометњи
само ћу ја знати да је почело
од моје глувоће и моје мутавости
и да  су сва рађања до мене и од мене
скупљање црних бобица
и занос у придизању

Нема коментара:

Постави коментар