Претражи овај блог

уторак, 02. октобар 2012.

БЕЛЕГ ИСТОРИЈЕ / Драгољуб Стојадиновић





POSLEDNJA OAZA - Leva obala Dunava, Jasmina Sikic 3,
Милисав Миленковић, у литератури је све био: и песник и критичар и драмски писац. Само још да напише роман, па да буде на свим књижевним обалама. Свуда по мало, али свуда постојано и трајно. И тако око три и по деценија. Можда и нешто више, можда нешто мање, али ту негде. И што је најважније – све ту траје, све још увек живи, само полако стасава постајући оно сартровско „Зрело доба“, али на наш посебан, драматични балкански начин.
На почетку тог Сартровог „Зрелог доба“, кад сам га већ поменуо, главни јунак Матје једне вечери иде уз неке старе степенице, које шкрипе под његовим новим ципелама. Он полако изува ципеле, осматра степенице и размишља како ће идући пут, да понесе неку бочицу са средством за подмазивање и спречити тај изазовни звук који узнемирава станаре зграде у којој се налази она због које он ту долази.
Изненађује нас, колико Сартр има времена да се бави оваквим детаљима, да загледа свој ход кроз свет, да осматра да се осврће. А ја сам у тренутку кад ми овај роман дошао до руку читао како Вукашин Катић иде кроз Ниш на једну драматичну седницу владе и непрестано скида шешир, поздрављајући оне крај којих промиче, загледан у штаке рањеника, у сиротињске делове њихове одеће и све то у пролазу, и магневно. Бива то погађате у Времену смрти  Добрице Ћосића и осећате како су различита времена овде на Балкану и како много има могућности Сартров Матје да се посвети својим ципелама и степеништу које шкрипи под његовим корацима. И то није само ствар уметности него чини се дело и поднебља и судбине.
Нешто слично срешћете у збирци песама Милисава Миленковића коју је током целе прошле, тек минуле године, елем на самом почетку миленијума одштампао „Верзалпрес“ под насловом „Провала облака“, да већ у наслову најави необуздану динамику, одсуство мира и спокоја, што нас прати, тако рећи од кад је света и века. Ако баците поглед на пример на песму „Панчићев врх у магли“ песму која би могла да ода пошту једном истраживачу и његовим открићима на нашим планинама, схватићете зашто ми је и овом приликом Сартров Матја пао на памет. То је релативно кратка песма и ја бих вам из ње прочитао неколико првих стихова:

„Зашто у облаке, међу браћу душмане и хајдуке
Походиш небеса и кротиш земаљске нарави
Киснуо и гинуо си од дажда и подмукле руке
Замилован муњом и громом жудео да се усправи
Тај врх у магли као звер у наглој пени“.

То је тај наш Панчићев врх. Осећате како је много тешких, ратничких израза и метафора како се пред човеком мотају душмани и хајдуци, како се драматично походе небеса, па се и кисне и гине од душманске руке, како је песма пуна звери, магле, лутања, борења, испрекиданог злог времена, како се цела наша судбина слегла у те стихове и вазда опака и вазда зла и нема се ни времена ни предаха да се стане и замисли над тим шетњама и планинарењима великог научника да се седне и песмом прослави цео тај велики земаљски траг једног умног човека него се уз врх који носи његово име, сав сампас историје и судбине слегао око тога планинског врха, па врхуни у човеку неодвојивом силином адског удеса злог времена што бије од свуд и заокупља једног песника, који није склон да се разбацује злом и несрећама, него много више да о њима размишља, да из њих ниче као биће и као човек, али, му, ето, и то увек не успева, па тог лета 1999. године, кад је још све око нас врило, он на том врху окупља историјске олује и осећа како нема мира нигде па ни ту где је човек дошао да се мало удаљи из грозничавих времена која проживљавамо и надише чистог ваздуха и окрепи за наставак злехудног трајања, а ево где нигде нема, не само симболичног, него ни стварног мира ни спокоја.
Из безмало свих кључних речи ове песме избија неко зло, за све њих везана је нека несрећа или нека непогода.
Ето како човек песник и ту, где би могао после напорног рада да одвеже своју обућу и ослободи уморне табане, осмотри своје прсте на ногама и уочи неки неподрезани нокат на њима, па да следећи пут, попут Сартровог Матјеа, понесе маказице и док ужива на панчићевом планинском врху, среди тај свој израсли рожнати део тела, не би ли се предао чарима планине, он, ето, увијен у маглу осећа целу једну немирну српску прошлост како се инстиктивно сакупља у њему и тако безизлазним, туристичким поводом, па се без терета времена нигде не може и све драматично изражава.
Наравно нису све песме у овој књизи овако сурово упрегнуте у кола нашег набијеног временског трајања, али му ноге јесу и то некако није без посебног значаја и смисла.
А ова, на панчићевом врху да јој се још једном вратимо, има један стих слутњу, један стих најаве драматичних расплета кад песник вели: „Србија на врху може да прокључа / слутећи тајну небеса, таму браве и земаљског кључа“. То песник претсказује, разабире своје искуство са злом и сабира га на том сада већ симболичном врху планинском, да ту, где је све шикнуло пут неба, наслути нови неки земаљски дажд, без кога не можемо и са којим морамо непрестано, свуда и увек да живимо.
Путује светом наш песник Милисав, обилази наше крајеве, знаменита места и стране земље и народе, али свуда увек чува тај неки немир времена кроз која смо од памтивека пролазили, налази речи које се за тај наш удес лепе и које га некако из дубина и посредно, али тачно изражавају и то не да би тиме насликао себе, јединку, ону Његошеву сламку међу виорове, него да би тиме бдео над колективном несрећом и злим удесом под звездама целог овог српског народа, коме је Талија окренула леђа па се одасвуд повлачи, свакуд дефанзиван и са свих страна стиснут и притиснут, па се силина драме набила у његов језик, у његову мисао као једино стање његовог озеблог и уморног духа. Све то ове песме носе собом и у себи као искуство свих векова иза нас и злих времена у којима не престаје ова вечна, ова симболична, ова Милисављева „провала облака“. Историја и стихија овде су измешале своје пустошне силине. Све је драма неба и земље, све авет зла и несреће, свуда и увек. И све те тешке речи, ничу одасвуд из ове књиге од ње подстакнут, њом сугериране, па тај Панчићев врх бива врх леденог брега, неки облик краја, страва небеских нестајања.
Но, песник Милисав Миленковић није свуда и увек песник само овог нашег једног неба и поднебља, свеједно колико је њим одређен и њим задојен. Он се овде, чули смо, среће са светом, путује по свету, и шири своју поетску мрежу којом лови уловљен како би рекао некадашњи мудри Момчило Настасијевић. У једном тренутку песму ће крстити некако трактатски „Гете и Срби“. Али и кад „зађе испод сводова Браденбуршке капије“, како сам вели, он осећа да „северни ветар дивље уједа“, дакле, и тамо силовито и с опаким, егзистенцијалним раздирућим претњама. Своја и наша памћења зла он ће ту преплести с легендама кад „босоноги Гете за руку води српско сироче“ и осетити како се добро и зло мешају као шпил карата у историјским менама и суновратима.
Та свест о пролазности, та разабривост у свему што му се догађа, та трезвена опсена што бије из ових стихова и тај покушај да се церебрално и поетско негде нађу и сједине, основне су одлике ове књиге а можда и читавог овог певања.
И да завршим онако како сам већ поводом ове књиге писао:
Јачи кад се време разбесни, мисаонији кад путује и осматра, разборитији када слика друге и приснији кад се нађе крај белега историје Милисав Миленковић је песник који не слика само драму и несрећу, него слика и промишља свет око себе, али и опрашта кад се над тим светом трајно и судбоносно узнемири. Тај немир није обичан. То је немир од века и овог који је тек потекао и векова пре њега а ко зна можда и ових који долазе или се на овај начин драматично најављују и не престају да нас засипају несрећама и почастима, свеједно шта чинили и како се пред њима превијали и жртвама покушавали да зло умилостивимо. Милисав Миленковић нам помаже да се у том удесу саберемо и колико се може разаберемо. А може се мало, и тешко. Прави пут разабрати као да га више нигде пред нама и неможе бити, јер га просто, напросто нема. Или се то само тако у овом тренутку привиђа, а волео бих да грешим и не видим тачно шта нам се спрема и шта можемо да очекујемо.